Један западноевропски закон у српском дворишту
Објављено: 23/02/11 Аутор: Срђан Воларевић
Са слатким осећајем победе, али над сопственим народом и његовим традиционалним вредностима, управо пратимо пропагирање једног еврозаједничарског закона о посланичким мандатима. Отужно је и бестидно с колико упорности, колико безобзирности се грлено виче о том закону, да се потежу чак и питања устава – што све укупно, као начин препарирања свести, тражи посебно размишљање. Али оставимо то по страни.
Захтев за утемељивањем тог закона долази од носећих глава Европске заједнице, а међу нама треба да га службено озваничи демократски ненадмашна Демократска странка, по начелу, добро знаном у нас Срба, „два Лоша убише Милоша“. Што ће имати свој одзив у скупштини, заснованој, такође, на највишим искуствима западне парламентарне демократије – што је, само по себи, у српском расуђивању о доношењу заједничких одлука, такође врло проблематично. Парламентарна демократија, западног типа, окинула је у чабар, још од момачког доба Адолфа Хитлера (неверним Томама препоручујем да се упознају са начином одржавања Темишварског сабора).
У најсажетијем виду речено: закон који ће стићи до скупштине допустиће изабраном народном посланику да иступи из странке у којој је добио мандат посланика, и приступи странци по личном нахођењу, или да остане у статусу слободног посланика. О чему је ту реч?
Пре него што засучемо рукаве пред тим питањем, сетимо се како су српски напредњаци постали преко ноћи од српских радикала. После повелике пометње у Радикалној странци, нешто се ту шукало о бланко оставкама, институцији по којој мандат припада странци а не оном ко је носилац мандата, неко је чак помињао и Уставни суд, и од свега данас имамо Српску Напредну Странку која је без гласања ушла у парламент и која је сасвим илегално уписана у регистар политичких партија државе Србије. И сад над тиме није питање коме је то одговарало, него какве је последице то безакоње произвело. И што је најинтересантније, тај случај није усамљен. Некако се усталило да се врљањем мандатима посланици играју као са кликерима, што нас у мњењу држи на корак од поменутог еврозаједничарског закона.
Пре свега и изнад свега: посланик не представља себе. Он представља народну вољу, вољу оних који су га бирали, као члана странке, или као независног кандидата. Нема другог начина да се уђе у парламент (осим ако као легалан облик бирања не прихватимо лажирање, тиранију, лаж, смутњу, пометњу…). И то је суштина, колико год појам народне воље подлеже средствима манипулисања (штампом, телевизијом, радиом, интернетом, али и тако опскурним организацијама као, на пример, Центром за културну деконатминацију, који је сва али са културом има везе само утолико што је уништава), а што спада у корпу модерног западног начина понашања. Дакле суштински посланик је одређен народном вољом. Његова воља је крајње небитна. Као и у случају припадања каквој странци.
Закон који стиже из еврозаједничарског казана, међутим, каже, да посланик може и да окрене леђа народној вољи, а да прихвати 100.000 евра од странке којој недостаје само 1 (један) глас за изгласавање закона о, рецимо, генетски модификованој храни. Та стотка се може лако забашурити, ако се постигне парламентарна већина, као сада у случају господина Дачића, министра унутрашњих послова, из Социјалистичке Странке Србије.
Додуше, посланик, који пљује на народну вољу, вољу оних који су га бирали, може и да се цењка, да тражи више од стотке, а да ли ће добити, то ће зависити оног ко хоће да у Србију уваља генетски модификовану храну. На сличан начин се може купити и други посланик, и трећи…. и ко зна који, што зависи од количине расположивог новца оне странке која је имуна на морал.
И то је само један делић происходеће последице тог еврозаједничарског закона. Ту, међутим, следи нешто далеко погубније, с далеко опакијим последицама по наше разумевање живота.
Ако тај закон прихватимо као сасвим веран одраз наших обичаја и нашег свакидашњег понашања, онда ћемо се суочити с тиме да је лицемерје веома пожељно при спровођењу каквих замисли, а да се уз то обавезно може посегнути за подвалом, односно обманом, или лажима (коликогод господђа Гордана Чомић, из Демократске Странке, као потпредседница парламента сматрала да је та реч аморална).
А ево како: ако, на пример, Жика Жикић, испред странке ППП, у Горњој Тамнави, добије толико гласова на изборима да постане посланик, онда он представља онај део Тамнаве који га је бирао. (Ништа он ту није победио! Како трубе ова наша политичарска мозгала.) Та странка је у свом наступу пред изборе као прво навела оживљавање села и регулисање токова река у Србији, насупрот странки које су заступале евроатлантске интеграције и стране инвестиције. Током трајања парламентарних заседања испоставило се да еврозаједничарима фали један глас да превагне њихова већина у парламенту. У потаји они преиспитују биографије и животе чланова странике ППП и сазнају да Жика Жикић има тетку, по мајци, која га је и одхранила и одшколовала, и да она носи неку тешку болештину од које лека има само у иностранству, за ни мање ни више него за 250.000 евра. У потаји се Жики Жикићу нуди та сума, плус за џепарац, од неких 50.000 евра, и овај несретник нема куд но пристаје на ту суму и иступа из своје странке, и прелази у носећу странку еврозаједничара, зарад закона о српској војсци која ће мировно ићи у Авганистан (иако искуство каже да су све и једна мировна војска међу Србима, у последњих 20 /двадесет/ година радиле против Срба, уз часне изузетке, а колико су били ефикасни, толико су очували поверену им Републику Српску Крајину). А то што је Жика Жикић обећао својим суграђанима регулисање тока Црне Тамнаве, обећао субвенције за принос кукуруза, пшенице, шљива и узгој крава и свиња – и ником ништа. Народ ту није важан, важан је господин Жикић. То се на српском зове: подвала, лаж, обмана. Морално гледано: то је чисто лицемерје.
Тиме се утемељује воља посланика као нешто неприкосновено, доведено до безобзирности и бестидности, а лицемерје као сасвим оправдан начин понашања међу људима. Или, у другом случају, политичар се у свом бестидном, свом безочном понашању ограђује од токова живота који га је и довео на место у парламенту, као што, уосталом, све више и више ови прозападни политичари у Србији постављају се пред вољом народа. И што је најстрашније у свему томе ту народ више није важан. То је постало фикција, ваљда по замислима Центра за деконтаминацију културе који је одлучио да избрише сваки траг народног живота. У институционалном и обичајном виду.
Остале вести:
- Хитлер и Европска заједница - 10/04/11
- Још један англосаксонски упад у српско двориште - 26/03/11
- Потписи за СНП Наши 1389 - 24/03/11
- Србија је окупирана земља - 11/03/11
- Сатанизам Демократске странке - 04/03/11
- Ту издају из патријаршије jош род Србски упамтијо није... - 26/02/11
- Један западноевропски закон у српском дворишту - 23/02/11
- Ухапшен због лепљења плаката "Готов је" - 25/12/10
- Хрватска присвојила и Руђера Бошковића - италијанска влада интервенисала - 27/11/10
- Незапамћен излив мржње митрополита Амфилохија према епископу Артемију - 24/11/10
