Још један англосаксонски упад у српско двориште
Објављено: 26/03/11 Аутор: Срђан Воларевић
Ових дана, уз помињање муслиманског генерала и ратног злочинца Јована Дивјака, уз халабуку око пратећих чињеница које без по муке развеје сутрашњи дан, на видело је искрсла још једна бомба у српском духовном наслеђу. Доносиоци и капислари те бомбе су, ко би други, него авангардни другови филмски радници Сергеј Трифуновић и Драган Бјелогрлић, као и, у овим околностима, неизбежни тужилац за ратне злочине, темпирано намргођени Владимир Вукчевић.
Пошто су се ове две перјанице српске културе разоткриле као безобзирни пљувачи по сопственом роду и рођеној публици, што му спада у неки еврозаједничарски манир главних токова српске кинематографије, да би нам показали ког су корена и којих манира, међу нас су шишнули експлозивну направу која треба да уништи наш урођени и ништа мање нараштајима и нараштајима стасаван и негован осећај спадања у један род – што се може ословити и као српство. А да у томе нису усамљени, припомогао им је и жутом влашћу утемељени тужилац за ратне злочине чија је специјалност проглашавање осумњичених за кривце, без вођеног процеса, што му га дође, такође, као нека еврозаједничарска вредност.
Али да пређемо на демонтирање те паклене справе коју су нам подметнула ова три ни мало честита лика.
Пошто је најпре друг филмски радник Сергеј Трифуновић на пријему поводом премијере свог филма у Сарајеву, у знак узнесења у овом граду тобожњем мученику, разоткрио глумачке груди, синуо је лик горепоменутог Алијиног генерала. И пошто је Алија за оне који не бркају истину и лаж био и остао коловођа и настављач крваве исламизације исконског православног дела Босне и Херцеговине, а генерал његов јуноша од дела, уз све што су Срби запамтили о недавно окончаном рату, као и од раније, овај гест са ликом на прсима нашег филмског радника бејаше велика увреда. На ту увреду со је досуо други друг филмски радник Драган Бјелогрлић када се вајкао и жалио, директно у новинама, да је премијера и његовог филма прошла без поменутог Алијиног генерала. Затим су уследила посипања пепелом, па прање руку, па су уследиле речи о томе како се то није набоље разумело и вртмрткрт, нама Србима ова два филмска радника опалише поштен шамар, и још нам пљунуше у лице, у очи, у брк.
Све то било би тако уобичајено, тако природно, тако спонтано, да долази из Холивуда, или какве западноевропске лабораторије за филм и опсену. Али ови наши другови филмски радници са Холивудом имају везе колико и зелени папагаји са Северним полом.
Ја знам, а знам да то сви знају: од доброг дрвета, добри плодови.
А онда је уследила главна мисао, што можебити корен личности ових наших филмских радника. Пошто учинак претходних речи није био задовољавајући и пошто су се прерачунали у новчаној добити од филма, као и у обрачунавању салда своје таштине, поновили су извињавање, скоро у дуету, скоро у длаку истоветно. У тим својим речима наводили су да се кају и да жале што су повредили ту неке али и породице оних који су са празним пушкама мучки и на превару страдали у једној од ратних операција којима је управљао поменути Алијин генерал а што се мирне савести сматра ратним злочином. И као климакс за то извињавање огласио се као опруга навијени тужилац Владмир Вукчевић, са скоро истоветним навођењем родбине жртава у тој злочиначкој операцији. И готово. Мирна Бачка, раван Срем. Оставимо истражитељима и судовима да раде свој посао, а ми се окренимо нашим свакидашњим мукама и проблемима, као, на пример, сада је кромпир скочио на 100 динара кило! Ко ће још да разбија главу над овим друговима филмским радницима, од тога се не живи. А кромпир је тако потребан додатак уролованом месу у сафту, али и карађорђевој шницли.
Да би се увидела сва погубност, сва страхота и сав суноврат оваквог расуђивања, израженог кроз ово последње извињавање, мораћу да наведем један тако чест пример из америчког живота. Веома је присутан у холивудским креацијама стварности. Односи се на оно што они ословљавају као професионалност. Као када за неког кажу да је нешто урадио професионално, или када је упркос личним тежњама одређеном подухвату приступио професионално, или када, у најрадикалнијем смислу, мора да се обави чин нечије егзекуције, па се то, у супротности са сопственим емоцијама, уради професионално. Дакле, у једном човеку с једне стране имамо дубок унутарњи живот, саздан од разних мисли и мноштва осећања, а с друге стране имамо постављен циљ до кога се долази ограђивањем од унутарњег живота или негацијом свега што чини саму његову личност – негацију и воље, и душе, и духа. То се за амерички стил живота ословљава као професионализам. А с друге стране успех се поставља као последња човекова сврха, односно његово пуно остварење. Одатле они имају изразе који описују две крајње тачке личности (фонетски на српском): винер и лузер, где је први потпуно остварен а овај други сасвим промашен. (Што овај американизам у приличном мери удаљава се од макијавелизма, тако добро знаног старој Европи.) О заиста широкој скали примене на живот та два израза, овде не треба говорити. А недоучени, примитивни и дивљи преводиоци на српски то пишу као победник и губитник.
Колико је тај психички склоп, као продукт оф Америка, изражен у те две речи крајње непримењив у српском поретку душе, сликовито може да каже и ма који бољи речник српског језика. На пример, речник САНУ, несретно ословљен као „Речник српскохрватског…“ за губитник, као основну одредницу наводи губилац, а односи се на онога ко је у коцки изгубио… И то се илуструје само једним јединим записаним примером. (Ја не памтим да сам икад ту реч чуо, све до новијих времена, када су у наше животе на велика врата унесени холивудски филмови, са преводима размажене официрске деце из маршалове гарнитуре.) А као најпрецизнији опис речи губилац, са такође једним јединим примером, понавља случај са коцком. И што је најинтересантније, та реч се продужава у сродне речи које описују, као њено друго значење, чин егзекуције, односно нечим легализовано одузимање живота, да би се у свом најпунијем виду изразила као место где се извршава смртна казна. Тако смо дошли до једног међу нама Србима монструозног кривотворења америчког разумевања живота – и то би да унесемо у наше душе као нешто по нас сасвим меродавно.
За реч победник не морамо да листамо речнике. У најдословнијем смислу та реч се односи на оног ко је у отвореном сукобу надвладао непријатеља. А новије варијанте подразумевају и спортско надметање у коме се истиче место оног ко је неког надиграо, надбацио, надскочио… у зависности од предметног спорта. (Политичари су посегнули за том речи да би се ма како узвинули на лествици људских вредности, што је, такође, из корпе продукт оф Америка.) Док, уз вишедеценијску погану делатност размажених и дивљих преводилаца са америчког енглеског језика, ми Срби данас ту реч трпамо уз којешта, непримерено стварним животним околностима које је и траже.
Са ове две речи ми видимо да је америчка осећајност од наше српске удаљена као Марс и да с њом имамо исто што и са кратерима на Месецу. Али неко хоће да нас увери да је и то наше наслеђе, наш оквир духа и живота. Тако и са америчким разумевањем професионализма.
У том изуму америчког духа, како смо видели, човек је могућ или као подељена личност, или као она личност која занемарује свој унутарњи живот, или одбацује онај јавни, па при испољавању једног од та два аспекта своје личности, прибегава мимикрији, оносно оном што они зову двоструки стандарди, а ми Срби лицемерје и подлост. На исти такав начин дели се и извињење ових наших филмских перјаница: изражавају жаљење због тога што су повредили родбину масакрираних младића (успут поменувши још понеке, чији се опис своди на то да су можда били повређени). А то што су они Срби овде никог не интересује. Као да су масакрирани Холанђани, Румуни или Таџекистанци, па им је родбина веома потресена глумачко-режисерским пијаним и неурачунљивим испадима пред светом. Наравно, ту је и његово жуто преваходство Тужилац, да тај смисао потврди. Само да се не помене српски род.
Извињење, које је крајње сумњиво, као и обештећење, у свим цивилизацијским оквирима, јер нема те људске правде ни закона који могу надокнадити изгубљено (само да ми је знати ко је измислио ценовник за убиство, ископано око, продане органе и убиство…), дакле, извињење код ових наших филмских радника само је параван да се прикрије та дивља подељеност између жртвиног рода и родбине. То је један угао гледања на њихово посипање пепелом, а други нам вели да род, овде српски, и није битан, па самим тим нису важни ни Срби. Једино меродавно за живот је породица, односно најближи сродници. Сва остала уважавања, као живо поистовећивање са својим родом, у начинима култивисања и изражавања сопствене културе, што се може звати и типом живота, не само да су сувишна, него и цивилизацијски превазиђена. Уосталом међу нама Србима дуго већ кружи реч националиста која нас упозорава на кужност и опакост њеног садржаја.
Колико је гнусна, колико је монструозна и сатанизмом задојена та душегубна претпоставка о животу, најбоље сведочанство имамо у, рецимо, пометњи у именовању српског језика. Увек ћу и увек помињати Ранка Бугарског као оног ко је пљунуо на достојанство своје професије па је јавно, без имало стида, говорио да су пред нама преча посла од проналажења имена за српски језик. Њему морам да придружим и Ивана Клајна са сумасишавшим расуђивањима о латиници.
Наши филмски радници, дакле, одглумили су стид (али не и покајање) пред родбином масакрираних Срба, у чему је удела имао и онај Алијин генерал. А то што су тиме повређени и Срби – ником ништа. И зашто би њихова свест уважавала ону целину живота из које су и они сами потекли, па су на томе стасавали (као коров или не, небитно је), и своје породице засновали, када пред том целином полажу рачун својим делима – како се и правдао друг режисер. А боље би му било да је држао језик за зубима, јер је и овако заплаткао мотку. Пљунуо је на свој род, а опет је то потврдио тиме што се гордошћу уметничком узнео над њим – јер његова дела су меродавна. Он тиме тобож бива амнестиран од свега што јавно каже или уради.
Да је то сасвим природан пут његове мисли, јер он ипак није Американац (мада у потаји његова душа вапи за тиме), показује нам издвајање сродника жртвиних у његовом извињавању. Да је извињење било упућено Србима, односно роду жртвиних, онда би ова додато правдање имало облик мимикрије, тако уобичајен за холивудски концепт живота. У сваком случају, ова расуђивања која нам сервирају у живот другови филмски радници, као и Тужилац који функционише на навијање, и која су мањевише ту и тамо присутна међу Србима, најупрошћеније казују у атомизирању, односно о разбијању оне духовне целине коју зовемо српство, а коју ја волим да именујем као српски лик живота.
У овом тренутку, као последњу сентенцу, овог малог осврта навео бих само чињеницу да у једном мултикултурном друштву, као што је Америка, на окупу, који није скуп хорди и банди и руље, ако не може да држи један дух, у једној традицији, једној историји, једним веровањима, једном језику, једном писму… онда се прибегава законима. Тада закони, у том тако атомизираном друштву, преузимају улогу духа и покретача и чувара живота. За мој укус тај став према човеку ја именујем као закониту безобзирност – као оно што се политичким речником зове либерални капитализам.
Остале вести:
- Хитлер и Европска заједница - 10/04/11
- Још један англосаксонски упад у српско двориште - 26/03/11
- Потписи за СНП Наши 1389 - 24/03/11
- Србија је окупирана земља - 11/03/11
- Сатанизам Демократске странке - 04/03/11
- Ту издају из патријаршије jош род Србски упамтијо није... - 26/02/11
- Један западноевропски закон у српском дворишту - 23/02/11
- Ухапшен због лепљења плаката "Готов је" - 25/12/10
- Хрватска присвојила и Руђера Бошковића - италијанска влада интервенисала - 27/11/10
- Незапамћен излив мржње митрополита Амфилохија према епископу Артемију - 24/11/10
Коментари
Петар - 25/08/11
Ми имамо срећу да можемо осетити и видети куда води тај њихов ,,либерални капитализам,, за који сам и ја некада мислио да ће нас довести на боље. Проблем је у томе што нас ови наши владајући политичари, које су западњаци изабрали па нам подметнули на изборе да их кобајаги ми изаберемо, воде све дубље у пропаст свим својим потезима.
