Анализе
Отворено писмо председнику Републике Србије господину Борису Тадићу
Објављено: 24/04/10 Аутор: Срђан Воларевић
Господине председниче Србије,
Да ли знате куда водите Србију? Да ли су у вашој свести и у једном трену искрсли обриси тог пута?
Питања су једноставна, а одговори се не тичу само Ваше савести, на шта нас опомиње ваше председничко достојање. То захтева извесно објашњење. Потрудићу се да будем сажет и разговетан, само у једном делићу оне целине која описује живот у Србији.
Ви сте, господине председниче, у политичким збивањима Србије од првих дана после оног чувеног, славног и узвишеног 5. октобра. То је факат. Први пут на себе скренули сте пажњу, бар што се мог увида тиче, када сте се нашли у предизборној кампањи за председника Републике Србије. Памтим да сте тада врло често, скоро на сваком скупу, без обзира на број присутних, понављали: „Не смемо допустити да победи националиста!“
На један час оставимо по страни и учесталост тог понављања и смисао захтева.
Постоји уверење које вели да се иза омашки у говору крију истините намере. Али то што сте Ви говорили нису биле омашке. Већ тада онима који говоре и мисле српски, јасно и разговетно поручили сте да су Ваше намере у приличној мери замагљене, ако не резултат једне сасвим растројене воље.
Ако погледамо у ту наказну туђицу као творевину склопа српског језика, што се прелама преко речи победити, онда видимо да Ви баш и нисте начисто са онима којима се непосредно обраћате. Да Вас превише не оптерећујем даљим разлагањем тог питања, само ћу Вас овако упозорити: како би било када би у нашим уџбеницима из историје писало да је Карађорђе победио у Марићевића јарузи на избору за вођу устанка? Што би, у даљем разумевању те реченице, значило да су устаници у будућим догађајима са Турцима размењивали тулумбе и баклаве, а не олово, ватру, смрт… пошто се победа, као последњи резултат сукоба, већ десила између Карађорђа и осталих претендената за вођу устанка, а оно што је после уследило ствар је искључиво посластичарнице.
Колико такво наказно посезање за туђинским склоповима у српском могу бити опаки, господине председниче, показујете и у најновијем изразу када казујете да „никад нећете одустати од Косова и Метохије“. Ја знам да се одустаје од надметања у трчању, пливању, брзом испијању пива, скакању у даљ, од операције крајника, куповине ципела, зидања куће… али за ово што Ви тврдите, најблаже што могу рећи, своди се на извргавање руглу суштинског смисла Косова и Метохије у српском памћењу и српском духу.
И овде, дакле, имамо на делу резултат једне сасвим растројене воље, воље која нема јасан циљ, или воље која није утемељена у свом духовном извору. Јер на шта речи указују ако не на пут наше воље – осим ако се не служимо лукавствима, лицемерјем, подлошћу, вероломством и сличним делатностима рационалног поимања живота. Улога речи у том случају своди се на прикривање намера…
Али да се вратимо Вашем захтеву да националиста не би смео да буде председник Србије. И оно што је ту сасвим разговетно, казује о томе да испред Србије, не сме да буде онај који на уму има оно што је за Србију добро.
Пре свега, ја реч националиста разумевам као реч која је сродна речи родољуб, и верујте ми, господине председниче, у том разумевању, осим постојећих речника српског (па и бајковитог српскохрватског) језика, имам више милиона сродника који још увек нису затровали свој српски језик. А националиста, или родољуб, то није ако свом роду не чини добро, што је јасно само по себи. И најповршнији увид у реч то може потврдити.
(Излишно би било да Вас овде потсећам на Стеријине „Родољупце“, где је смисао те речи веома сликовито разоткривен.)
Природно је да се после овога запитамо: па каква би то личност требала да буде председник Србије, ако већ није упутно да је то онај који јој жели добро? Чини се да то најбоље знате Ви сами, будући да сте тада већином гласова на изборима задобили право да водите Србију као њен председник.
Тако смо полако дошли до кључног питања о целисходности и смушености Ваше воље – јер о томе је овде реч – о чему имамо још читав низ јавности доступних примера. Издвојићу само неколико.
Оно како сте заборавили да браните достојанство свог министровања, у часу када су хрватски навијачи палили заставу којој сте се заклели, нећу рачунати. Тада сте остали у сенци господина Горана Свилановића, такође министра, који је, ништа мање вешто, избегао делатност свог министровања, упркос заклетви која га је као уговор са савешћу и пореклом на то обавезивала.
Веома сликовито, ако не узорно за разумевање ваше лелујаве воље, онај је тренутак када сте у Вашој и, тада владајућој страници у Србији, кренули да врх Ваше странке доведете у ред, будући да је у скупштини Србије управо она била посејала хаос. Мислим на оно чувено гласање из Бодрума.
Јавности је понуђена слика Ваше неумољиве, чврсте, постојане и непоколебљиве решености да се та љага уклони с образа Ваше странке. У брижљиво састављеном мозаику те слике госпођица Неда Арнерић је невешто прикривала своје учешће у тој прљавој работи, док се главни виновник крио негде са стране. Сећам се Ваших речи које су казивале о недопустивим делатностима као и о занемареној одговорности, али и о укаљаном угледу Ваше странке.
Тада се Ваша воља поставила била као међаш токова живота у Србији.
Мећутим, један од важнијих делатника у тој прљавој работи увођења хаоса у скупштину, господин Бојан Пајтић, бејаше остао нетакнут, упркос Вашој решености да се опере та срамота Ваше странке. Довољно је да Вас само подсетим да је дотични господин сада председник скупштине покрајине Војводине – као истакнути члан Ваше странке. Као што се и остали челни покретачи хаоса у скупштини и даље налазе на истим местима.
У овом чину Ваше воље ја видим поводљивост, смушеност и нецелисходност и председника Ваше странке и председника Србије. Дакле, Ви сте Вашу вољу пред лицем јавности представљали на један, а она је делала на сасвим други начин.
А онда, у следећем примеру лелујања Ваше воље, пре него се осврнемо на статут Војводине, да погледамо шта је Еулекс описао у Вашем председничком достојању.
Опште је позната чињеница да је основна претпоставка резолуције УН 1244 одбрана целовитости Србије, са међународним војним надзором покрајине Косова и Метохије, уз неку врсту страног цивилног гувернера. Колико се и када и шта дешавало у оквирима спровођења те резолуције најбоље је показало протеривање огромне већине Срба, као и Шиптарско насиље над преосталим Србима оног 17. марта, под будним оком међународних (углавном западних) оружаних снага. Од свега остала нам је резолуција и ауторитет(?) Уједињених нација. Када се на Косову и Метохији, уза Ваш одобравајући и благонаклон став, појавио Еулекс, резолуција је начета, да би се тиме показала беспредметном Ваша улога у односу на дотичну резолуцију, а тиме и у односу на Косово и Метохију, јер Еулекс по резолуцији нема никаква овлашћења на Косову и Метохији. („Нит је било, нити може бити: / једна земља а два господара“.) И Ви јавно можете себе и целу Србију да уверавате како „нећете одустати“ од Косова и Метохије, у свему једино разговетно и јасно биће само смушеност Ваше воље, коју не могу прикрити ни обећања да ћете се за целовиту Србију „борити свим демократским средствима“. Пред овим ускомешаним и бесправним правом на српској земљи Ваша воља остала је у благо уљуљканом стању лелујавог сна.
А шта рећи о Вашој усрдној и предусретљивој наклоности за статут Војводине?
Ако знамо да се суштина власти огледа, између осталог, у одржавању целовитости једне територије, као и у следственом надозору да то не буде угрожено ни споља ни изнутра, питање се намеће, само по себи, чему статут Војводине? И не само у ствари Војвођанске академије наука и уметности, не може се сакрити намера да статут буде темељ територијалног разграђивања Србије. То су нам показале узвитлане расправе о планираним исцртавањима округа у Србији – да поменем само тај најочевидији пример. Као да се онај стил хаоса, из времена бодрумског гласања, у скупштини, једнакомерно распростро свуда по Србији, док потпредседница скупштине, из Ваше странке, својим новоговором (без везе са Џорџом Орвелом) у српском језику силом своје лингвистичке катедре поништава реч лаж. Можемо само нагађати због чега је увредљиво помињање те речи.
Вашим појављивањем на територији Војводине, која је сада омеђена својим статутом, показали сте да Ваша воља одобрава закономерне потезе над тим делом Србије, мада све то иде у прилог разбијању целовитости Србије. На сличан начин односили сте се и на онај закон о штампи, чиме се Ваша воља показала не пасивном, него врло активном, јер без Вашег потписа ни један закон не може да добије силу извршења. Последице тог закона могу се свести на свеопште штројење јавног мњења у коме ће се мишљење равнати по способности одусуства мишљења.
Ја не знам шта Вам је поручивала савест, али сам тај чин довољно је сликовит да смем закључити да се Ваша воља нашла на оној линији која Србији не жели добро. (Осим ако скупштина не одлучи шта је добро.)
Најновија и крунска делатност Ваше воље, по мом мишљењу, огледа се у Вашој необично доследној намери да се напише декларација о Сребреници, у којој ће Србија понети терет кривца. Не бих да Вас оптерећујем тананостима кампање од фебруара месеца па до чина изгласавања, када се на делу показало како насилно може да се установи да Дунав тече од Београда ка Новом Саду. Декларација је усвојена и она је сада легитимација Србије, пред историјом, Србима и Вашом савешћу.
Најпре да Вам кажем, господине председниче, уверен сам да се граничи са чудом да Вам нису познате чињенице о муслиманским злочинима над Србима у сребреничком крају, као и све оне силне манипулације са убијањима и мртвима међу муслиманима. Кажем да се Ваша неупућеност граничи са чудом, а не могу да потиснем у памћењу Ваше шокантно испричавање за српске злочине над Хрватима у рату 91 – 95. године. И сребреничка декларација и ово друго, чин је Ваше воље, воље која је испред Србије са достојањем председника.
Ако сте успели да издејствујете декларацију о Сребреници, декларацију коју не може замаглити никаква будућа декларација о слепим мишевима и пингвинима, онда је јасно да Ваша воља није била у дослуху са истином. Тиме нам се поставља питање шта је на њу утицало да Ви будете тако изричити у захтеву да се декларација усвоји. Одоговор се крије у Вашем јавном образлагању потребе за таквим чином, да је декларација, наиме, „допринос регионалном помирењу“.
Из самих ових речи напросто вришти колико се открива да сте Ви, господине председниче, занемаривши оно што је добро за Србију, прихватили неки други налог, однекуд из света, да се та декларација стави на плећа Србима. Можемо претпоставити објашњења и начин глађења Ваше воље, али не морамо то знати. Вама је на памети било „регионално помирење“. Као отужни ехо тог туђег налога Ви нам поручујете да је декларација израз „највишег патриотизма“…
Без ма каквог мисаоног напора намеће се као закључак, за све што сам изнео, са крунским примером Сребренице, да Ви, господине председниче, не владате својом вољом, а да то прикривате на начин који захтева друго неко обраћање Вама и Вашој странци.
Оно што је основно у овом мом писму, и што на примерима хтедох да Вам покажем, то је да, господине председниче, Ваша воља и моја воља нису сагласне. А ако знамо да је први услов слободе сагласност воља, онда ја немам куд него да закључим да ја нисам слободан човек. Па ако уз то још знам да у тој својој вољи нисам усамљен, напротив, онда ми се намеће, као нови закључак, да Ваша воља, уз неки тајанствени ослонац, у Србији спроводи тихи државни терор, а Ви, вероватно с најмање жеља усмерених у том правцу, постајете тиран. Треба ли, после свих ових речи, да Вам кажем да добро не може да се одржи а још мање да донесе плодове без слободе, онако како је разумевају наши родитељи и наши преци?
Ваш,
Срђан Воларевић.
Остале анализе:
- Посета Србији - кроз тамно стакло - 24/09/10
- О светској "привредној кризи" - 28/07/10
- О економском уређењу будуће Србије - 24/04/10
- Отворено писмо председнику Републике Србије господину Борису Тадићу - 24/04/10
- Право силе или право истине? - 04/02/10
- Косовски вилајет - 25/11/09
- Европске вредности Војводине - 25/11/09
- Дискриминација над Косовским Србима (1945-1990) - 07/11/09
- Робин Худ и весела дружина - 02/10/09
- Пинокио - 02/10/09
Коментари
xxx - 18/06/10
ljudi, “sisica“je cudo on moze sve…
Rodoljub - 22/11/11
Srdjane, svaka ti čast!
Ima li ikakav odgovor ili ikakva reakcija na ovo pismo ili na slicna pitanja od strane Tadićija?
