Анализе

О економском уређењу будуће Србије

Објављено: 24/04/10 Аутор: Дејан Стевановић

Пишући књигу „Утемељивање растемељеног“, овај писац је био намеран, баш као што и наслов говори, да укаже на истинске, и исконске, темеље српске државне зграде, једине кадре да јој обезбеде неопходну стабилност и чврстину. У складу с тим, наше разматрање је било углавном начелно и уопштено, а једини искорак ка конкретном направљен је у последњем поглављу посвећеном просвети, где је дат предлог устројавања школства у будућој Србији. Међутим, државна зграда је сложено здање које се изнад свега мора одликовати складношћу, што значи да се ниједан њен елеменат не може посматрати без везе са осталима. У тој пак целовитости и узајамном прожимању различитих видова државног живота ваља утврдити својеврсни „златни пресек“, не само као меру склада и учинковитости, већ пре свега и изнад свега као кључ за распечаћивање оних тајанствених извора народне снаге, данас затрпаних, и неслућених.

Но, ако речено постизање мере и склада у државном животу надилази обично, занатско државничко умеће, представљајући својеврсну уметност, онда налажење духовног кључа за ослобађање засужњеног народног сопства и буђење његових неисказивих стваралачких енергија јесте – уметност над уметностима.

Да то премаша снагу не појединца или групе људи, већ вероватно и читавих нараштаја, разуме се по себи. То је буквално задатак целог народа, схваћеног као заједница оних који су војевали, који војују и који ће тек војевати овоземаљску битку – и то главни стваралачки задатак, којим се управо даје највећи могући допринос Божјем делу на земљи.

Но, драматичност времена у коме живимо, а која се огледа у захукталом рашчовечивању човека и затирању остатка остатака сваког здравоумља, те готово неприкривеном дивљању, у светским размерама, сатанских стихија и њихових жалосних човеколиких заточника, уз посвудашње трагично изостајање отпора и код свих народа видљиву, бестидну, суштинску издају од стране постојећих друштвених институција – све то ставља овај српски нараштај пред посебно тежек и одговоран задатак. Не решимо ли га како треба (у мери у којој је то могуће) и како се мора, изневерићемо претке и тешко ојадити потомке, грдно се обрукавши пред Оцем.

Тежак је то крст, а ми, овакви какви смо, тешко да смо „поколење за пјесму створено“, чији ће „примјер учити пјевача како треба с бесмртношћу зборит“! Али ма колико иначе тежак, наш положај је истовремено и необично повољан, у извесном смислу повољнији но икад од времена смрти великога Вожда Карађорђа.

Јер, ми се сада налазимо, по речима најдубљег светског философа Николаја Берђајева, на једном од оних историјских врхунаца са којих лако може да се падне у ужасну провалију, али са кога се дају сагледати сви преварни путеви којима смо предходно ступали, а који су нас довели где јесмо. И, заиста, данас није тешко увидети нашу основну заблуду: некритичко угледање на цивилизацијски модел настао на Западу и очајничко батргање у систему идеја пониклим у тој, суштински нам туђој и непријатељској средини („романо- германској“, како ју је називао Николај Трубецкој, чему ми домећемо и „јудео“, стављајући ову одредницу на прво место).

Наиме, и рационалистичко–атеистичко просветитељство, и бирократска држава са правним поретком који нема везе са правдом, и парламентарна демократија као тобожња владавина народа, и бездушни капитализам, и злехуди социјализам-комунизам који нас је безмало дотукао – све то је у своје време било врло заводљиво, примамљиво, готово саблажњиво. Наши најбољи људи делили су се у међусобно љуто завађене таборе настале око ових идеја, од којих су неке управо и смишљене да припреме или убрзају наше сатирање (кад кажемо наше, мислимо словенско, имајући у виду пре свега Србе и Русе као перјанице укупног Словенства). Неосвешћеног сопства, слепи код очију, вукли смо у туђем јарму, на сопствену штету а непријатељску корист.

У том контексту, све што смо чинили било је само више или мање погрешно, одводећи нас, брже или спорије, у једино извесну, неизбежну пропаст. (Тако су, на пример, за време трајања комунистичке власти најбољи међу Србима некомунистима сматрали, и због тог убеђења неретко страдали, да нам је спас у вишестраначком демократском систему, редовним изборима, те приватизацији државно-друштвене својине и преласку на капиталистичку тржишну „утакмицу“. Даље, и боље од тога, нико није видео. Зато смо потпуно неспремни дочекали заокрет који је антицрква извела у последњој деценији 20-тог века, учинивши баш оно што је непријатељ желео.) И као да нам је било потребно да све то искусимо на сопственој кожи, и души, па да се, тешко озлеђени и ојађени, тргнемо и опаметимо, то јест да дођемо у изгледну прилику за то. („Спуштавах се ја на ваше уже, // умало се уже не претрже. // Од тада смо виши пријатељи, // у главу ми памет ућерасте!“, поручивао је владика Данило Турцима.)

Међутим, врло је важно схватити да ништа од тога није морало да се збуде. Јер, међу Србима је вазда било људи у које се мудрост, по Божјој промисли, уливала не из књига већ из недокучивих дубина народне душе, чинећи их кадрим да раскринкају лажност и/или полуистинитост јудео-романо-германских идеолошких образаца и уоче злокобност и далекосежност извесних појава док су још у зачетку и делују безазлено. Било их је, али као да није, јер су остали неуслишени, уз то по правилу држани далеко од места на којима се одлучивало и са којих се могло битније утицати на људе и догађаје. Да учине ма шта конкретно и спрече катастрофу која се одвијала у етапама, нису могли, немајући прилике за то. Уместо таквима, били смо вођени слепим вођама различитих фела, почев од оних лично честитих но задојених туђинским идеологијама и претворених у својеврсне духовне јаничаре, па до моралних наказа и скудоумника попут ових данашњих. Треба ли се онда чудити што смо за последња два века прошли како јесмо, и што смо доведени до ивице страшног понора (можда и бездана), у који нас домаћи олош, окупљен у власти и око ње, убеђује да сами скочимо, уз кључни аргумент да „сви то раде“ или су већ учинили, а уосталом, ако и нећемо – мораћемо, јер другога пута нема!

Убеђују нас, а најрадије би нас гурнули, но не могу, ни они ни њихове газде, па ни онај кога сматрају за бога, а који је „лажа и отац лажи“. Не могу, јер не да Бог, ни дата нам слобода воље. Све што могу је да нас притешњавају, што и чине, и испирају мозгове не би ли нас слудели и убедили да је стрмоглави пад у мрачну провалију заправо лет ка сунцу. Зато, ако скочимо – скочили смо сами, а то нипошто није нешто што мора да се деси. Што рекао народ „кутлача је пред нашим вратима“ – и једино од нас зависи „ком` ћемо се приволети царству“!

Међутим, поменути историјски врхунац на коме стојимо сам по себи отвара јасан видик на оно што је за нама, и на понор под нама (што је много оних који жмуре или неће да се осврну, па и оних који црно прихватају за бело, нешто је сасвим друго, о чему сада нећемо!), но не и на оно што је изнад нас, у чему нам је заправо спас. То спасоносно место које називамо будућа или истинска Србија, као да је обавијено маглом чија је густина сразмерна маловерју израженом у животном ставу да је све пропало, да је сваки отпор узалудан, те да и не може да буде другачије, а обрнуто сразмерна људској каквоћи: што је човек мудрији, непорочнији (чистог срца) и вољом окренут ка врлинском и узвишеном магла је ређа и обрнуто.

Међу Србима и данас, упркос свему кроз шта смо прошли, још увек није убијено оно људско, и исконски српско (утучено јесте, али је живо!), што, узгред буди речено, зна и Непријатељ, због чега не попушта стисак. Нажалост, вере нема, вере да може (и мора!) другачије, да није све изгубљено, да није крај. (Узроци овог неверовања су сложени и дубоки, и отварају суштинска питања, на шта ћемо се, ако Бог да, осврнути на посебном месту.) Вере нема па нема ни воље, због чега многи ваљани Срби, па и они потенцијално најбољи, не виде ово место спаса, или га виде сасвим нејасно. Видети га пак јасно, услов је да се разазна пут који води до њега. За почетак, обавеза је свих који ово место како-тако разазнају да на њега указују и осталима који, уверени да излаза нема, немо зуре у понор пред собом док им се не заврти у глави и не сурвају се у њега, на шта ваљда Непријатељ и рачуна. На најбољима међу нама је да ово место јасно сагледају и покажу пут ка њему. А на најбољима међу најбољима је да нас тамо поведу и, уз Божју помоћ, и доведу. На народу је пак да се позиву одазове и уложи сву снагу да се пут пропути, или не одазове, и … скочи у понор.

Пишући књигу „Утемељивање растемељеног“, сва нада овог писца била је положена у то да ће окупљање најбољих људи отпочети. Јер, нико није довољно окат да истинску Србију сагледа у потпуности, нити довољно храбар, предузимљив и способан да народ прене из тешке учмалости у коју је запао, и понови подвиг великог Вожда који је Његош верно описао речима: „Из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души!“. Но ваља знати да ни Ђорђе није био сам, будући да је иза њега још при избору за вођу непоколебљиво стало неколико стотина прекаљених бораца из Главашеве и других хајдучких чета, чинећи кичму Устанка. Баш као што ваља разумети да је и Ђорђу и његовим саборцима недостајала горе поменута „окатост“, то јест знање и умеће да се изгради српска држава и разуме њен спољнополитички положај. (Можда једини Србин из читавог тадашњег нараштаја, кадар да преузме политичко вођство устанка и заједно са Карађорђем као војним вођом, победоносно оконча славну Српску Револуцију, по мишљењу овог писца, био је Сава Текелија. Нажалост, аустријска тајна полиција, али и закулисни утицај масонских кругова, спречили су Текелију да уопште дође у ослобођене крајеве.) Заиста, ако игде, овде важи народна изрека да „нико није јунак сам у пољу“. Надати се успеху, не може се без „остале браће“!

Најбољи људи стога морају да се окупе, усагласе и договоре, те објасне народу шта је и како је, као и да нађу начин да га покрену на велико Дело. Сачињени пак програм мора да да одговоре не само на начелна, већ и на конкретна питања: како ће се уредити државна управа, војска, привреда, школство, здравство, судство… На сва та, и многа друга питања, ваља дати јасне и убедљиве одговоре, какве могу понудити само људи који уз личну честитост и теоретско владање извесном проблематиком, поседују и неопходно практично и уопште велико животно искуство. Једино се тако може избећи оно што Иљин назива дедуктивним мишљењем, које је лажно мишљење, јер не полази од предметне конкретности и пренебрегава је, а народу понудити не маштарија, већ животно остварив, заокружени програм.

Нажалост, то окупљање никако да почне, а неизвесно је када ће, и да ли ће. Остаје вера да ће га бити, вера у то да смо још жив народ, да нас има, и да ће нас бити. Тај пак тренутак, за који живи, писац ових редова нити хоће, нити може да чека скрштених руку. Тако је, уосталом, у своје време настала и књига „Утемељивање растемељеног“. Зато, док решавањем битних питања устројавања будуће српске државе не почну (и то плански!) да се баве позванији, мудрији, оспособљенији и , просто, бољи, остаје да ми, чинећи колико можемо, наставимо започета разматрања, проширујући њихов опсег. Хоће ли то макар мало користити будућим делатницима овог најпречег и најважнијег српског посла, показаће време. Остаје нада да, као и сваки припремни рад, и овај може послужити као основа за размишљање. Чак и ако писац удари очигледно погрешним правцем, и ти је нека смерница за остале, да мање лутају!

Стога, кренимо, ако Бог да.

„Немојте се борити против мрака, већ упалите светлост!“, учи једна древна источна пословица, чији наук све до сада као да превиђамо готово сви ми који још нисмо клонули пред овом „мрзошћу опустошења“ која нас скољује са свих страна. Јер, уместо да живим бојама осликамо будућу Србију и предочимо је свима који хоће да виде, ми је тек наговештавамо кроз оквирну скицу, исцрпљујући се у доказивању очигледности да нам непријатељи нити желе, нити нуде ништа добро. А људи, утучени моралном и материјалном бедом у којој таворимо, уз то с разлогом неповерљиви према свему што мирише на политику, будући не једном заведени и разочарани (има и оних код којих сам помен речи „политика“ изазива гађење!), постављају конкретна питања на која очекују јасне одговоре. И док год не будемо били у стању да им такве одговоре пружимо, сигурно је да никога нећемо убедити.

Међу тим пак питањима, сасвим разумљиво, превагњује оно о економији. Тако, рецимо, почнете да говорите о наказности странчарења и лажности противнародног политичког система који се скрива иза имена „демократија“ (са тим се људи углавном слажу), те о нужности изградње другачијег самосвојног политичког система, а дочекује вас питање – не о детаљима тог новог политичко-друштвеног уређења, већ : „Шта и како мислите с економијом?“ Кренете ли од неопходности да будућа Србија има заокружену државну територију, у људима се одмах пробуди зебња, не толико због рата или ратова који су неизбежни, чак ни због могућег састава непријатељског табора, већ због „економских санкција међународне заједнице“. Отуда, пре питања о нашој војној снази и спољнополитичким околностима, зачујете: „Али како да преживимо у условима економске блокаде која је извесна? Зар да се опет понови што смо искусили под Милошевићем?“

Речју, питање економије је, у свести данашњег српског нараштаја, централно питање. А пошто, како је то наш ликовни уметник и стрип-аутор, Драган Боснић, одавно одлично запазио – других Срба, осим нас нема, јасно је да без исцрпног одговора на ово питање људе не можете натерати да вас озбиљно саслушају и замисле се над тим што чују. Штавише, биће да је један од битних разлога досадашњих неуспеха у покретању изворно српске политичке акције управо занемаривање овог питања, у смислу његовог стављања у други план. Јер, главнина напора искрених српских националиста до сада је била усмерена ка утврђивању „духовне вертикале“ у народном животу. „Хоризонталној равни“ посвећивана је мала или никаква пажња, заборављајући мудру поуку: „Ово је требало чинити, а оно не остављати“. (Уосталом, без пресецања ове две равни, нема ни Крста, тог кључног богочовечанског симбола!) Јер, не живи човек само о хлебу, али не живи ни без хлеба. Редови који следе скроман су покушај да се ова зјапећа празнина попуни и ово преважно практично питање осветли, макар и пригушено, са српске тачке гледишта.

Питање економског уређења будуће Србије нипошто се не сме постављати апстрактно, јер то нужно води лажним решењима и испразном мудровању. Напротив, једино конкретна поставка овог проблема може да нас доведе до истине. Отуда, у складу са начелом истакнутим у „Српском националном програму“ Момчила Селића, по коме „ привреда мора да служи народу, а не народ њој“, питање на које ћемо покушати да дамо одговор гласи: како уредити привреду у будућој Србији тако да она омогући остваривање стратешких задатака Српске Револуције?

Но, пре него што се уопште упустимо у разматрање овог питања, а да бисмо до краја испоштовали начело конкретности, неопходно је утврдити има ли уопште смисла бавити се тиме. Јер, ако је Српска Револуција – под којом подразумевамо темељно преуређење постојећих политичко-друштвено-привредно-културних односа (и одговарајућих институција), уз корениту промену важећег вредносног система – неизводљива, неће бити ни будуће Србије, па је и разматрање видова њеног живота беспредметно и бесмислено, у најбољем случају ствар интелектуалне разбибриге.

Да ли је, дакле, Српска Револуција могућа?

На први поглед, глатко ће се рећи да није, међутим, иоле пажљивије загледање жалосних прилика у којима се налазе Србијанци, показаће да је таква изричитост неоснована. Јер, власт у земљи буквално је на стакленим ногама, а политички поредак на коме почива (парламентарна демократија) за необично кратко време сатрулео је у костима (додуше, такав је од рођења, што временом постаје све израженије, и одурније). Од тренутка распада СССР-а лишена сваког идејног садржаја, прича о демократији већ неко време (ако не пре, од времена владавине ДОС-а засигурно!) не надахњује никог од Срба. Најприземнији материјализам и огавно клањање „златном телету“ као једине „идејне вредности“ овог врлог политичког (бес)поретка, отрезнили су и некадашње најзадртије вернике у демократију.

Морална каљуга у коју све више тонемо тешко да прија иком до домаћем шљаму, а гнусобе попут „права“ педераста чине да задрхте и срца оних не много морално осетљивих Срба. Издаја народних интереса постала је редовна појава, такорећи нешто што се подразумева у деловању државних власти (јавна је тајна, на пример, да власт једва чека да питања Косова и Метохије „скине с дневног реда“ и призна га за арнаутску својину, али, несигурна у реакцију народа, мора да тактизира идући, попут Милошевића 90-тих година, на исцрпљивање народа све док га не „увери“ да је то најбоље и једино могуће решење).

Речју, тешко да ће се међу Србима, осим олоша који се „снашао“ или се труди да се „снађе“, наћи ико ко искрено сматра да је постојећи политичко-друштвено-економски (бес)поредак добар. А што се трпи, једино је због неоснованог веровања да се другачије не може, то јест не може боље. Јер, ако у ишта, народ се досада уверио да увек може горе, стога се и боји – „зло се трпи од страха горега“, то јест да овај контролисани хаос не прерасте у потпуни.

Опсена са тобоже различитим политичким странкама и њиховом показном „политичком борбом“, одавно је престасла то да буде, а број оних који не увиђају превару смањује се из дана у дан. Јер, иако се програми неких од њих међусобно разликују (мада би се пажљивијом анализом лако показало да суштинских разлика нема, те да би се бујна народна река у крајњој линији слила у припремљено јој противсрпско корито), у врху сваке од њих запажамо исти тип (не)људи. Огрезли у корупцији и неморалу сваке врсте, доследни једино у недоследности и беспринципијелности, склони подлости, вични подвалама, такорећи органски лишени осећања части, посленици овог иначе врло уносног занимања успели су да код народа за кратко време увреже мишљење да је политика отприлике што и проституција, те да честитом човеку ту није место. Но, упркос томе, наизглед парадоксално, те и такве политичке странке не само да опстају, већ се оне највеће ките бројкама од по неколико стотина хиљада подељених партијских књижица. Како то разумети?

Осим олоша који хоће да се окористи и поспеши „каријеру“, у политичке странке принуђен је да се учлањује велики број нормалних људи, гоњен љутом невољом. Наиме, незапосленост је у земљи огромна, што не може да се прикрије чак ни уобичајеним статистичким подвалама и замумуљивањима. Наћи пристојан посао, па још добро плаћен, а без давања мита и рођачких веза, вероватно је колико и добитак на лутрији. У приватизованим предузећима број радника се обавезно смањује (понегде чак за половину или више), а и они који остану по правилу се налазе у мучној и неизвесној ситуацији, изложени самовољи нових власника и њихових измећара који, регрутовани махом од старог кадра, а у жељи да се додворе газдама, са нижих руководећих места бездушно сатиру потчињене.

Раднички синдикати, својевремено направљени као контролна полуга власти, и у промењеним својинским односима настављају да се понашају на исти начин, штитећи интересе послодаваца, а не запослених. Конкретно, председник синдиката у приватизованом предузећу гледа да обезбеди сигурно и добро плаћено радно место за себе, ако може и за неког свог, садејствујући свему што газдин управни тим чини. (У предузећима која су отпочетка приватна, никаквих синдиката и нема.) Оговарања, подметања, сплетке и завере, као основне одреднице „међуљудских односа“, те улизиштво, подрепаштво и проституисање у разним видовима, до буквалног, као пут ка врху хијерархијске лествице – појаве карактеристичне за некадашња друштвена предузећа, заправо су сасвим безазлена варијанта онога што бива у приватизованим предузећима, поготову оним која слове за „успешна“.

У таквим околностима далеко је најбоље радити у државној служби, општинској самоуправи или јавном предузећу, где су радна места макар сигурнија, а плате у просеку далеко боље него у индустрији. Међутим, запослити се ту може се готово само по „партијској линији“, што је још једна „јавна тајна“ у јадној нам Србијици. Да тога није одавно би дошло до усахњивања странака и потпуног замирања привидно бурног страначког живота. Показно јаки општински и градски одбори свих постојећих „великих странака“ свели би се на шачицу никоговића из врха који би морали да преко омладинских задруга упошљавају оне који ће лепити плакате и махати заставицама уочи избора.

Али, често смењивање странака на власти, нарочито на општинском нивоу, где се владајуће коалиције састављају често на по годину или две дана, довело је до невероватног вишка запослених у овом сектору. Наиме, у службама, установама и јавним предузећима добивеним у посед у оквиру својеврсне феудалне расподеле власти унутар новообразоване коалиције, страначки повереници у својству директора и начелника, дошавши затичу огроман вишак запослених. Да отпустају, не смеју јер би то утицало на „популарност“ странке која их је ту поставила; а од локалног партијског шефа већ су добили списак људи које морају да запосле, и који се допуњава све док странка опстаје на власти. Зато је прва мера такозвана реорганизација, праћена новом „систематизацијом“ радних места. Резултат овога је да има случајева да за новозапослене буквално нема места где би им ставили сто и столицу, о смањењу радног учинка због збрке у којој се не зна ко шта ради, да и не говоримо.

Све ово стално и све више оптерећује државни и општинске буџете, у условима кад се реални приходи смањују. Дугови се гомилају и преносе из године у годину, а спољни дуг земље постаје све већи. Докле то тако може, питање је, но извесно је да не може у недоглед, нити да води нечему добром. (Текуће најаве потпуног обустављања запошљавања у државној и општинској администрацији, уз смањивање постојећег броја запослених, крајње су неозбиљне. Јер, ма колико иначе оскудне памети за добро, странчари из врха власти су лукави и добро се разабирају у свему злом и наопаком. Да исеку грану на којој седе, толико блесави нису.)

Но, да би се у потпуности разобличила трулост постојећих политикантских странака, ваља подсетити на чињеницу да су оне (као што смо то већ истакли у уводном поглављу књиге „Утемељивање растемељеног“) настале почетком 90-тих година прошлог веке (или каснијим цепањем неких од тада створених странака) у склопу обимног пројекта превођења народа жедног преко воде и завођења за Голеш-планину, осмишљеног у врху антицркве, а спровођеног преко Удбе. У том контексту, на чела нових странака, направљених да глуме опозицију Милошевићевој, устоличени су или агенти Удбе, или људи мрачне и прљаве прошлости подложни уценама, или људи таквог карактерног склопа да не трпе нормалне људе у својој околини, већ једино пузавце и ласкавце који поданички климају главама и диве се „мудрости“ вође ма шта он иначе чинио.

(У збрканој и у деловима сасвим слабој, али ипак значајној књизи руског аутора Истархова „Ударац руских богова“, која се и у српском преводу може наћи на интернету, одлично је објашњен принцип контроле друштвених процеса од стране тајних, завереничких организација.

По Истархову, постизање контроле врши се кроз две управљачке стратегије назване: структурно и неструктурно управљање. Ово прво значи да се прави одговарајућа мрежа агената који се распоређују на места преко којих се одсудно утиче на ток датог процеса. Ово друго пак значи да се изабирају људи одеђеног психолошког профила, који неће презати да чине оно чега се чак и агенти либе, бојећи се да не претерају и не одају се. Кад се то споји са заблудном идеологијом, резултат је готово савршен, јер се постиже оно што се у класичној теорији аутоматског управљања назива саморегулацијом система.)

Ово је довело до брзог чишћења врха тих странака од свих искрених и ваљаних људи (уколико их је и где их је уопште било), те прављења својеврсног механизма за непропуштање таквих ни у будућности. Јер, партијски вођа, по протеривању „неподобних“, постаје неприкосновен претварајући се у малог папу. Од оних који би требало да су му најближи сарадници тражи се само да му се беспоговорно покоравају, при чему се подразумева да иста таква „права“ имају и они у односу на своје „страначке поседе“. Та „права“ они обилато користе, тако да нормални људи бивају протерани и са нижих нивоа страначке хијерархије, коју коначно запоседају удворице и шићарџије. Речју, што је горе то је доле, те како је у највишем тако је и у најнижем страначком телу.

Једном направљене, све ове наопаке страначке хијерархије не да су брзо очврсле, већ су се окамениле, потврђујући народну изреку да „ што се грбо роди, време не исправи“. Надати се од њих добру, узалудно је и неразумно, прецизније – сулудо.

(Увиђа то народ, па му се и не нада, уздајући се једино у то да ће се постојећи хаос временом некако сам од себе уредити, а набујало зло и његови заточници, пошто се истутње, примирити и вратити у подношљиве оквире. Но, залудност оваквог надања разоткрива већ и други закон термодинамике по коме, у сваком физичком систему препуштеном самом себи, неред брзо нараста, док се све не разгради и не лиши склада, смирујући се тек у потпуном беспоретку и топлотној смрти… Тако стоји ствар са спонтаношћу у материјалном свету, а у људском друштву још и горе. Пустити да „све иде својим током“ није ништа друго до пут у сигурну пропаст.)

Речју, систем се љуља и да га не придржавају са свих страна, од споља (страни фактор) и изнутра (такозвана опозиција), срушио би се као кула од карата. Домаћи манекени власти, којима је због сујете и развратног начина живота изветрело и оно мало памети што им је Бог дао, овога чак нису ни свесни. Али јесу њихови покровитељи и налогодавци. Зато се већ неколико година својски труде да „изграде ауторитет“ јудејском питомцу Борису Тадићу, и увере нас у „велике капацитете“ странке на чијем је формалном челу. Но, бадава, јер у складу са познатом народном пословицом, од таквог материјала пита се не да направити, чак ни у јудејској кошер-кухињи!

Стога је само питање времена и повода, када ће се овај наказни политичко-друштвено-економски и противнародни систем поново урушити (исти такав срушио се 1941. год.). Но, да не бисмо прошли као у времену 1941-1945. год., те да као врхунац трагедије, после тога не бисмо добили још злоћуднији противсрпски систем (као што се збило 1945. год.), ваља нам да се спремимо и не дозволимо да нас догађаји затекну и воде, а воља исконских непријатеља одређује судбину, већ да ми будемо ти који, уз Божју помоћ, владају догађајима.

Јер, у народу се већ накупило премного јада и горчине, и та количина нараста из дана у дан. Додамо ли томе раздор посејан на све стране (а коме смо иначе склони), те страшну завист која се увукла у срца и душе мноштва оних притиснутих сиромаштвом, као и помамну бестидност и сулуду дрскост парија који су се домогли власти и новца, јасно је шта може да се деси, штавише шта ће се извесно десити, пре или касније. Хоће ли се то догодити у непосредној режији антицрквених структура (на пример, уприличењем финансијског или монетарног слома државе, као окидача) или посредној (рецимо као одјек широких социјалних немира који захватају читаве делове света, или акција такозваних антиглобалистичких покрета), потпуно је свеједно. Битно је да ће се свака варница брзо претворити у пустошни пожар. А кад је нараштај, у основи патријархално васпитаних Срба, починио онаква злодела у обрачуну са сународницима за време трајања грађанског рата (а нарочито после њега), може ли се уопште замислити шта би се десило сада, после више од пола века модерног „васпитања“, слуђивања и обезљуђивања, расрбљивања и рашчовечивања? Што је најстрашније, оне који би претекли, усрећио би неки „нови“ лудачки јудео-романо-германски политички изум (и изам), да дотуче што је остало и „затрије сјеме у одиву“.

Желимо ли да нас то мимоиђе, ваља га предупредити. Да би смо га пак предупредили и одвратили, морамо да се окупимо и организујемо као политичка организација, кадра да преузме дизгине власти из руку оних који их предуго држе на корист непријатељу а пропаст народу, и окренимо народна кола са пута који води у јаму безданицу.

Оно што писац ових редова не зна (не уме и не може) је како поставити почетак великом Делу, и извршити почетно окупљање. Међутим, јасно је да први пут после ко зна колико времена имамо довољан број образованих Срба који су потпуно прозрели све лажне идеје и идеологије, које су раније нараштаје доводиле у забуну. Ту је на хиљаде прекаљених српских ратника који се не мире са поразом и издајом, и исто толико српских младића у чијим грудима куца јуначко срце. Ту су и сви они Срби и Српкиње који се једе због вапијуће неправде која свуда око њих царује, згађени над гомилом лажи којом би да их затрпају. Из оваквог грмена, српском лафу изаћ’ трудно заиста није , само ако се хоће, ако има воље. Јер, као што рекосмо, много је Срба који јасно виде пропаст, још их је више који је осећају, али, све до сада, мало оних који имају вољу за активним отпором. Од буђења и јачања те воље зависи наша судбина, појединачна и народна.

Један од карактеристичних приговора овоме је да за стварање такве политичке организације немамо времена, будући да њено јачање и ширење идеје изискује године рада, и то у најбољем случају. Заправо, образлажу даље они који приговарају, с обзиром на степен збуњености и раслабљености великог дела народа, као и на усавршену технологију одржавања постојећег поретка, уз проблеме са финансирањем таквог самосвојног покрета, неуспех је много извеснији.

Одговор на овај, не у потпуности неоснован приговор, ограничићемо на запажање да они који га стављају, на питање: шта уместо тога предлажу?, кажу да – не знају. Не предлажући ништа конкретно, заправо предлажу да „пустимо ствари да иду својим током“, што је и највећа жеља свих наших непријатеља.

У последње време, међутим, са разних страна чују се гласови да се „ово може решити само оружјем“. Ово је тешко схватити другачије до као још једну провокацију непријатељске агентуре срачунате на „опипавање пулса“ и припрему за отпочињање са широким полицијским насиљем према српским националистима; евентуално као израз бујне младалачке природе, неумудрене искуством. Јер, видети излаз из наше премучне ситуације искључиво у насилном преузимању власти, недвосмислено показује потпуну незрелост и недораслост сагледавању ширине и дубине ове проблематике. Остављајући по страни техничку неизводљивост тог чина (јер ко то може да изведе кад нема организације!?), ваља се усредсредити на суштину решења српског питања. А то решење уопште није у томе да неки други људи дођу на власт, већ да они који дођу буду истински способни да делају на спас народа. Но, да би се тако делало, ваља имати детаљно разрађене планове и програме рада за сваку област државног живота (и то у више варијанти!) и довољно широк круг поузданих људи који ће отпочети њихово спровођење у дело. То пак претпоставља претходно постојање широког политичког покрета и одговарајуће организације, где ће се разрадити планови и изабрати људи. Без тога, добра бити неће.

Најважније је, дакле, оспособити се за исправно вршење власти. Успемо ли у томе, уз Божју помоћ, она нам неће измаћи.

(Овако је у своје време на питање младих збораша: када ће доћи на власт?, одговарао и Димитрије Љотић, наглашавајући да „није реч о томе да ми постанемо министри, а дух се у земљи не промени“. На српску несрећу, овој велики човек и јунак био је заточник југословенства, а не Српства, додатно спутан узама оданости тада већ кобно изрођеној династији Карађорђевића.)

Колико је пак времена за то потребно, тешко је рећи, јер све зависи од воље потенцијалних бораца. Буде ли је, јаке и упорне, и код довољно њих, све се може збити брже него што би се и највећи оптимисти усудили да предвиде. (У предлогу за оснивање странке „Отаџбина“, са којим је пре неколико година иступио г. Звонимир Трајковић, изнет је и нацрт плана заједно са техничким упутством како да се, у тадашњим политичким околностима, створи нова странка кадра да за годину до две, однесе убедљиву изборну победу. Изостанак одзива учинио је да све остане на папиру, но битно је да неко са искуством какво има г. Трајковић, који је посвећен у најдубље тајне власти, сматра да се, у датим условима, нова а снажна политичка организација може изградити за веома кратко време.) Коначно, треба се уздати у снагу Истине. Ко се, чистећи срце колико се може, бори под њеном заставом, одлучан да је својим животом, и смрћу, посведочи – победиће, уз Божју помоћ.

Показавши, надамо се, да је Српска Револуција итекако могућа, можемо се посветити решавању горе постављеног питања: како уредити привреду у будућој Србији тако да омогући остваривање задатака Српске Револуције?

Одговор на ово питање врло је једноставан (бар када је реч о постављању почетка), будући да проистиче из очигледности. Јер, шта ће српски националисти затећи по преузимању власти у земљи?

Да ће се суочити са јадом и бедом где год се погледа, више је него извесно. При томе, има места бојазни да ће се тек непосредним увидом у стварно стање показати да су размере унутрашње разуре веће и злоћудније но што ико од нас сада може да претпостави! Растројство у државној управи, привреди, војсци, али растројство и у душама људи. Поврх свега, што је најопасније, огромни делови српске државне територије налазе се под окупацијом западног непријатеља и њихових домаћих креатура, док је војнички обруч око остатка безмало затворен. Стање непосредне ратне опасности термин је који тек издалека и на најблажи начин описује озбиљност наше ситуације. У ствари, против нас се води необјављени рат, који има различите видове и фазе. Поучен искуствима из прошлости, јудео-романо-германски непријатељ поуздано зна да му је успех загарантован једино ако се Срби не бране. Чак и неспремни, кад већ ступе у борбу, Срби су жилав противник који, упркос свим материјалним чињеницама и насупрот њиховим на рационалистичкој логици заснованим предвиђањима, може да непријатно изненади. Стога ваља навући јагњећу кожу и сејати смутњу међу Србима, баш као што су чинили одвајкада, зашта је тек одскора скован назив – специјални рат.

Природни, исправни, нужни, једини могући одговор на све то је увођење ратног стања и припрема народа за наметнуту му сурову борбу за опстанак и, уз Божју помоћ, победу у њој.

У склопу ратног стања приступиће се организовању ратне привреде. На самом почетку овог процеса извршиће се национализација свих приватизованих предузећа у земљи, на чија ће чела доћи државни повереници. Истовремено са испитивањем начина на који су извршене приватизације, испитаће се порекло имовине свих богаташа у земљи. Све ће се то моћи обавити за веома кратко време, пошто тајна полиција о свему томе има детаљне податке, поготову што је већина такозваних српских капиталиста „своја“ богатства стекла у својству удбиних повереника у привреди. Сво, не незаконито већ неправедно и непоштено стечено богатство (наиме, јудео-романо-германски правни поредак који смо преузели у склопу свеобухватног увоза туђинштине током последња два века, нема везе с Правдом, те су чести случајеви где све бива „по закону“, иако крајње неправедно, нечасно и непоштено), биће одузето, а врли стицатељи кажњени. Уз обавезан трајни губитак политичких права (могућност да учествују у општим пословима), казна за њих биће довођење у положај данашњег „обичног“ човека. То значи да ће бити смештени, са породицом, у двособне станове, остављени са, према садашњим приликама, новцем у вредности пар стотина евра у џепу и аутомобилом „југо“ не млађим од 15 година, и регистрованим за ту годину. Даље нека се сналазе сами, како се ево већ двадесетак година довија већи део народа. То ће бити добра прилика да докажу своје „пословне способности“, додуше у промењеним условима, то јест без удбашке подршке и мафијашких веза. Уосталом, кад су знали да „зарађују и окрећу“ милионе, не треба се бринути за њих.

Онде где је предузеће купљено поштено зарађеним новцем и где је газдовање било домаћинско (додуше, лично нисам чуо ни за један такав случај, али претпостављам да можда постоје!) , власнику ће бити враћена његова права, с тим што ће док траје ратно стање, морати да се уклапа у производни план.

Што се тиче иностраних предузеће која су постала власници овдашњих, поступаће се од случаја до случаја, а у складу с начелом да у будућој Србијиб не може да буде предузећа у страном власништву. Пре свега, ваља утврдити која од њих су заиста страна, будући да је међу њима немало оних која су својевремено настала као представништва великих југословенских увозно-извозних предузећа, те ће бити третирана као домаћа. Што се тиче заиста страних фирми, треба утврдити ко су њихови прави власници. Где год се покаже да је реч о такозваним мултинационалним компанијама и крупним финансијским удружењима (јудејске банке, такозвана осигуравајућа друштва, „међународни“ инвестициони фондови и сл.) поступити исто као и у вези домаћих превараната. Само код нормалних предузећа, чији су власници познати, отпочети преговоре о поравнању, то јест утврдити јесмо ли им шта дужни, и ако јесмо, када и како да им то надокнадимо. При томе, удео у власништву предузећа, не већи од 49℅, могу задржати само предузећа из словенских земаља (но не са Балкана) чији су власници државе или Словени. Тек по учвршћивању будуће Србије, што подразумева заокруживање њене државне територије, може се размишљати о привредном стратешком партнерству са предузећима из других земаља, то јест оних које се неће сврстати уз наше непријатеље. Но, кад смо већ код тога, ваља се у најкраћем осврнути на спољну политику будуће српске државе.

Осим одбацивања свих међународних уговора које су од 1918. г. склапале разне противсрпске власти, нипошто не признавати спољни дуг земље, осим према Русији. Без оклевања прекинути све везе са ММФ-ом, Светском банком, Банком за међународна поравнања и прочим институцијама јудео-масонске структуре закулисне власти. У том контексту, иступити из УН-а и свих такозваних међународних организација које нису до параван моћних подземних сила. Такође, прекинути дипломатске и сваке друге односе са Енглеском, САД и Израелом.

Преиспитати односе са сваком од европских земаља посебно, не и са такозваном ЕУ-ом коју игнорисати. При томе, водити рачуна колико се свака од њих огрешила о нас у последњој нашој несрећи, па тек онда о такозваним интересима. Изузетак ће бити учињен једино код рођачких словенских народа, с којима неговати добре односе колико се год може, без обзира што их воде домаћи одроди и слуге туђина, баш као и нас до Српске Револуције. Братска и обострано корисна сарадња са Русијом на првом је месту, а затим са Пољском, Чешком и Словачком, као и са Украјином и Белорусијом, надајући се да ће се две последње поново ујединити са Русијом (што је најбоље решење и за Чехе и Словаке).

Свим кинеским трговцима отказати гостопримство, макар то значило прекид дипломатских односа с Кином. Градити односе с Јапаном, не само као огромним тржиштем за нашу храну, већ пре свега као са државом самосвојног народа, од кога ваља учити како се утврђује сопство.

Изградити добре односе са Ираном, земљом у којој живи доста нама сродних племена. Преко Ирана поправити односе и са другим исламским земљама у којима има наших сродника, попут Авганистана и Пакистана. Семитски појас нас не занима, осим као потенцијални непријатељ кога се треба чувати. Одлучно подржати борбу Курда и Палестинаца, будући да су први вероватно наши најближи сродници у кавкаској грани некада истог и широко распрострањеног народа, а други наши даљи рођаци преко пелашког стабла којима припадају такозвани Филистеји, тада и сада непријатељи наших јудејских непријатеља.

У тим оквирима одвијаће се наша трговинска размена са иностранством. Наш увоз ограничити на неопходне нам сировине и енергенте, при чему извоз мора да буде већи од увоза, тако да земља нема дугове. Речју,у будућој Србији неће се живети „на кредит“. Овај принцип, међутим, неће моћи да важи док се не изврши, бар у главним деловима, наоружавање Војске.

Јер, у будућој Србији Војска ће бити на првом месту. Да би одговорила свом главном задатку – заштити народа и државне територије, она мора располагати најмодернијим наоружањем, које ћемо у почетку набављати из Русије, а временом производити у нашим фабрикама. Отуда, индустрија мора бити тако устројена да обезбеди заокружени војни програм, односно да са цивилног програма лако и брзо може прећи на масовну производњу за потребе вођења рата. Ово подразумева постојање врхунски опремљених научних института на којима ће се, у почетку, због недостатка времена, новца, али и научно-инжењерског кадра, радити на усавршавању постојећих, наших и туђих проналазака. Временом пак, обезбеђивањем одговарајуће материјалне основе и пристизањем научног кадра грађеног у другачијем духу, стећи ће се услови да се и сами упустимо у такозвана фундаментална истраживања.

„Бог је дао ере их је мало,
е немају справе ка’ требује.“

- бодри се већ поодавно наш непријатељ, закључујући:

„А да их је више, Мусафа ми,
и са справом да су понаредни,
турске капе оставили не би
баш до Шама и до Парашама.“

Спој знања и врхунске технологије учиниће да „са справом “ постанемо „понаредни“, те да она народна „бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака“, поново добије смисао. Тада ћемо, кад будемо наоружани као они, моћи казати што и владика Данило: „ не бојим се ђавољега кота, макар га је ка` на гори листа“.

Ово је ваљало унапред казати јер нас упућује на то како организовати индустријску производњу у земљи, испуњавајући два наизглед противречна захтева: да већина народа живи на селу, а да имамо снажну домаћу индустрију оружја. У ствари, треба само искористити оно што омогућава већ садашњи техничко-технолошки ниво механизације производње, то јест њене аутоматизације и роботизације. Стога ће у српским производним предузећима радити сразмерно мали број људи, неопходних за опслуживање и одржавање високо аутоматизованих и роботизованих производних линија, док ће већина народа живети на селу и од села. У зависности од даљег техничко-технолошког напретка, проценат оних који живе на селу може се само повећавати.

Повратак народа на село, на земљу, услов је без кога нам се црно пише. Међутим он мора бити веома добро осмишљен, те врло пажљиво, али и одлучно спровођен. На почетку пак ваља оживети производњу и запослити људе у постојећим предузећима, онаквим каква јесу. Производна технологија у њима углавном је сасвим застарела, а нека су у међувремену буквално опљачкана (разграбљен алат, резервни делови, чак и гломазне и масивне машине). Те фабрике ни у својим најбољим данима (за време СФРЈ) нису радиле како су и колико су требале и могле. Лоша кадровска политика и стално черупање иоле успешнијих за крпљење све бројнијих системских рупа, само су неки у низу разлога овоме.

Главни пак разлог била је њихова претрпаност. Јер, остварујући политику брзе индустријализације и безобзирног гажења и гашења села, власти су људе буквално сатеривале у градове, нудећи могућност запошљења по фабрикама, без обзира на њихове стварне потребе и могућности. Пошто је број оних који раде у производњи одређен врстом производног процеса и степеном аутоматизације, те као такав, упркос свој креативности оних који су се бавили измишљањем радних места, коначан – запошљавање у администрацији и помоћним службама није хтело да зна ни за каква ограничења. Отуда је број запослених у такозваној режији, неретко премашивао број оних који су радили у производњи. Речју, некадашње друштвене фабрике патиле су највише због вишкова запослених. Свођење тога броја на потребну меру довело би до њиховог препорода, брже и боље од ма какве приватизације. Али, питање је било: шта чинити са отпуштенима? Зар да их враћа на село одакле их је претходно отерао?! Режим то није могао, ни хтео да уради и зато је, између осталог, морао да пропадне.

Но, за повратак на село, у чему нам је спас, ваља променити целокупни владајући систем вредности, заправо безвредности и ништавила. Јер, искуство двадесетогодишњег живљења у сиромаштву горка је потврда чињенице да народ који се једном отргне од села и преведе у градове, не жели да се враћа натраг, готово ни по коју цену. Исто важи и за оне који се преселе из мањег града у већи, нарочито у Београд. Иако живе трпећи свакодневна понижења и малтретирања, једва састављајући крај са крајем, огромна већина је радија томе но повратку у завичај, чак и кад им је тамо виши квалитет живота гарантован.

Заправо, комунисти су у своје време, на груб начин само довршили оно што је сто година пре њих започето. Јер, да живети у граду више приличи човеку, предрасуда је која се уврежила још у време кад су већину становника србијанских паланки чинили Срби сумњивог порекла, но несумњиво несрпских душевних својстава. Индивидуализам као друштвено начело, те тежња ка богаћењу као смисао живота, и једно и друго у државној режији, неодољиво је сламало вековима устаљени и освештани поредак домаћег живота, који ће у вајној науци о друштву бити назван патријархалним, и повезан са заосталошћу, непросвећеношћу, сиромаштвом и тако даље – речју, у свему супротан „светлој будућности“ која нас чека по „закону прогреса“.

Насупрот томе, у будућој Србији владајуће друштвено начело биће саборност, то јест усаглашени рад у циљу достизања општег добра, добра заједнице, одакле извире и добро појединца. Богатство пак као самостална вредност уопште неће постојати на скали друштвено признатих вредности. Једино богатство, стечено поштеним радом, које се ставља у службу општег интереса имаће своје место на лествици друштвено цењених врлина, наравно не водеће. Истовремено, тражење „смисла“ живота у стицању и трошењу, биће оцењено како доликује, то јест као достојно ништака. Све ово, међутим, ваља преточити у дела и показати кроз праксу.

У том смислу, паралелно са поменутим развлашћивањем садашњих „српских капиталиста“, детаљно ће се испитати дугогодишњи издајнички рад који је довео до губитка Крајине, пораза у Босни и Херцеговини, предаје Косова и Метохије, одрицања од Црне Горе, али и одржавања постојећег поразног стања у земљи. Ни то неће изискивати много труда, будући да су се припадници „наших“ обавештајних служби далеко више бавили међусобним ухођењем, но правим контраобавештајним радом. Издају нису спречавали нити су издајнике сузбијали, али су све помно бележили: ко, када, како, с ким … За недела издаје државе и народа изрицаће се смртна казна, док ће ужа, у тежим случајевима и шира, породица виновника бити трајно лишена политичких права, то јест биће сматрани ништацима неспособним да учествују у ма чему од општег интереса и значаја.

Битан део непријатељске стратегије био је и јесте изазивање и одржавање моралне пометње и беспоретка у нашим редовима. Постојани одабир најгорих уместо најбољих, уз клањање новцу и „успеху“ (који опет доноси новац) као својеврсна малограђанска религија под државним покровитељством, учинили су да се непоштење (зову га „корупција“) рашири преко сваке мере, прожимајући све слојеве друштва. Граби се на све стране, у зависности од могућности, а „бољи“ је ко више уграби. Постоје читаве службе (можда и професије) за које с правом може рећи да су криминализоване. То ће рећи да је већина оних који ту раде, толико огрезла у непочинству и свикла на непоштење, да је свака реформа немогућа. Због тога се оне морају градити изнова, са готово листом новим људима, будући да, „што се црним задоји ђаволом, објешта се њему довијека!“ И о овоме постоји обиље података у полицијским архивама које се сада повремено отварају, и врло селективно, колико да се среде неки више-мање лични рачуну, казне непослушни тајни полицајци и изнад свега покаже како се „држава бори против криминала и корупције“.

Они који су се укаљали овим видовима нискости биће кажњавани различито, у зависности од штете нанете јавном моралу, почев од одузимања имовине, одузимања звања и универзитетске дипломе, преко немогућности рада у државној служби и на пословима од друштвеног значаја, па до трајног сврставања у ред ништака. Међутим, њима, нарочито њиховим потомцима биће остављена могућност да се истицањем у рату за заокруживање српске државне територије, односно њену каснију одбрану, уврсте у ред људи.

Оживљавање пак производних предузећа одвијаће се према плановима разрађеним у складу са дугорочном стратешком економско-војном политиком. То пре свега значи да ће се индустријске гране битне за наоружавање Војске убрзано модернизовати, како би се, осим учинковитости, обезбедио највиши могући квалитет производа. Остале гране, у почетку, радиће са оним што је на располагању. Застарела производна технологија изискиваће већи број радника у производњи (не и администрацији), што није рђаво будући да ће и повратак народа на село бити постепен. Битно је, међутим, да квалитет производа буде задовољавајући.

У производним предузећима запошљавати само градско становништво, не и приградско. Јер, у време највећег индустријског полета у СФРЈ, добар број индустријских радника био је из приградских насеља. Ти људи никада нису живели искључиво од плата, будући да су обрађивали земљу и гајили стоку, и то на „индустријски начин“, то јест специјализујући се за поједине врсте пољопривредних култура, односно стоке и живине. Да се у фабрикама нису претрзали од посла, разуме се по себи, баш као и што су се унапред слагали са свим што руководство уради. Уз то, били су значајан извор оног ситног подлаштва, митећи шефове и лекаре не би ли добијали боловања и одсуства са посла у време сезонских пољопривредних радова. Замирање индустријских предузећа које је уследило почетком 90-тих, срушило би целокупан поредак да није било овог својеврсног социјалног амортизера, то јест да су сви индустријски радници заиста били пролетери. Речју, обнова индустријских предузећа у будућој Србији одвијаће се без „полутана“.

И иначе, политика запошљавања градског становништва мора омогућити равномерно распоређивање терета изградње снажне српске државе. У складу с тим, мора се обезбедити да из сваке породице ради по један члан (пошто су градске породице листом инокосне, нормално је да то буде отац као глава породице). Ако супружници раде у државном сектору, једно од њих ће морати да напусти посао (нормално је да то буде жена). Уопште узевши, битан циљ овакве политике запошљавања биће да жене и у градским породицама буду домаћице те да се у потпуности посвете подизању деце. То даље подразумева да политика цена буде усклађена са зарадама, те да плата домаћина обезбеђује нормалан живот вишечлане породице. Нормални пак живот нипошто не поистовећивати са малограђанском потрошачком таштином, још мање са тежњом ка раскоши која раслабљује човека и телесно и душевно. Напротив, човек нормално живи кад од поштеног рада може да обезбеди квалитетну исхрану за децу, да су топло обучена и имају здраве стамбене услове.

Отуда, једна радничка плата мора да буде довољна за нормалан живот супружника са троје деце. За свако наредно дете следи додатак који неће бити мањи од четвртине очеве плате, а како привреда јача и тај проценат ће расти (можда је трећина оптималан број). Плата главе породице који ради на пословима који су некада сврставали у такозвану средњу класу, ваља да обезбеђује нормално одгајање петоро деце, а за свако наредно следе додаци.

Те пак додатке у највећем броју случајева неће обезбеђивати држава, односно чиниће то само делимично. Задатак је државе, међутим, да то организује посредством задружног устројства привреде, те неговањем саборности као владајућег друштвеног начела. Но, да би смо то поближе размотрили, ваља разјаснити како видимо коначно решење својинских односа у привреди.

Јер, све о чему смо до сада говорили тиче се прелазног периода везаног за ратно стање, односно док Србија не заокружи и не учврсти своје државне границе. Ово време, између осталог, биће искоришћено за образовање трудбеничког сталежа, схваћеног у најширем смислу. Битно је да људи схвате и осете да својим радом доприносе расту привредне снаге земље, која је предуслов њене војне моћи, без које нам нема опстанка. Сав напор који при томе улажу, било да је реч о раднику за машином, инжењеру или банкару с оваквом свешћу, усмерен је ка добробити заједнице чији су живи, органски део а не ка пуком стицању за себе. Самим тим, нестаће зависти и свог њеног отровног порода, будући да тада радник на послодавца гледа као на саборца у заједничкој борби, мирећи се са економском неједнакошћу као са нечим природним, онако како и војник доживљава официрске повластице. И као што војници од официра заузврат траже да их предводе у борби до коначне победе, тако и радници од власника предузећа ваља да очекују да успешно воде послове, јачајући материјалну основу државе и друштва, уједно непосредно обезбеђујући средства за живот њихових породица. (Управо овакав однос према раду имају Јапанци, делимично, то јест мање свесно и Немци, будући прилично уздрмани не толико послератним денацификаторским испирањима мозгова, колико кретенским „модерним“ начином живота коме су се подали. Но, реч је о високо дисциплинованом народу, свиклом да слуша наређења власти, и довољна је само једна јасна реч са те стране па да се то готово у тренутку преокрене и врати на место.)

Успемо ли у овоме, успећемо и у осталоме. Јер, Србин ништа не може да ради (и да остане Србин!) без вишег циља, без идеала … Поготово на може да привређује. Зато наша предузећа нису успевала чак ни да на дужу стазу одрже почетни квалитет производа, док је у богатим породицама дегенерација наступала већ у другом колену. Чак би се могло казати да је управо то један од битних разлога зашто смо добили толико ратова, а изгубили толико мирова.

Стога свако ко ради нека има на уму да то не чини ради себичних циљева, већ ради добробити заједнице којој припада, ван које му нема добра. А кад је добро другима, биће и њему, и обрнуто. Отуда, ма где био, у граду или на селу, његова обавеза је да у време мира марљиво ради, баш као што је дужан да се за време рата храбро бори.

Но, до тога треба доћи. Зато ће за време државне управе у предузећима током трајања ратног стања бити неопходно начинити низ припремних корака.

У том смислу, ратни управници мораће да решавају сложене и деликатне задатке. Јер, чим се предузеће постави на ноге и почне да остварује производни план ваља отпочети са припремама за његово самостално функционисање у поратно време. Први корак на том путу биће стварање нових радничких удружења. Удружења настају на нивоу предузећа као вишеслојна структура која одражава струковну поделу рада. Тако ће, на пример, радници образовати свој одбор (секцију), инжењери свој итд. У оквиру одбора, чији број чланова зависи од броја и „тежине“ оних које представља, могу се правити пододбори (на пример, радници који раде на линији, у одржавању, транспорту итд., затим електроинжењери, машински, грађевински и слично). Битно је да су људи у прилици да што непосредније бирају своје представнике, као и да познају оне које бирају, како би могли да изаберу најбоље.

Представници ових одбора чиниће неку врсту радничког савета, само по имену налик оним „самоуправљачким“. Јер, у почетку, управник ће их само обавештавати о пословним потезима и резултатима (а они то преносити онима који су их изабрали), док ће касније тражити и њихово мишљење, нарочито код кадровских решења. Њихов пак главни задатак у овој фази биће да верно упознају управника не само са пословним проблемима везаним за струку, већ и са животним проблемима и недаћама људи које представљају, а чијем решавању предузеће може да помогне, непосредно или апеловањем на одговарајућу друштвено-државну инстанцу. Временом ће такође доћи до повезивања представника истих струковних одбора, пре свега код сродних и/или комплементарних предузећа, тако да ће се полако образовати једно моћно сталешко тело оних који привређују, у оквиру кога ће свој огранак имати и будући власници предузећа. Но, ко ће они бити?

Одмах по окончању ратног стања отпочеће процес изградње нових својинских односа. Нека предузећа остаће, наравно, у трајном државном власништву, нека ће то бити делимично, но надаље говоримо о предузећима која ће бити дата на управљање приватним лицима.( Желимо да нагласимо ово „на управљање“, а не „у власништво“. Јер, сама реч „власништво“, бар у времену свеопштег изопачења у коме живимо, попримила је један апсолутистички смисао који подразумева неприкосновеност самовоље поседника, проглашавајући је чак за „светињу“. „Моје је и могу с њим да радим шта хоћу“, бедно је начело достојно парија, пристигло нам као једна од темељних цивилизацијских вредности врлог Запада! Тако пак схваћеног „власништва“ у будућој Србији неће бити.)

Сва постојећа предузећа биће здрава а посао уходан. Дотадашњи ратни управник ( уколико не буде позван на другу дужност ) постаће најстарији руководилац (за сва места у хијерархији предузећа, као и у државној управи и војсци, ваља установити српске називе!). У противном, на његово место речени „раднички савет“ изабраће човека кога сматра најбољим за тај посао. Предузећем, које је сада својина запослених, управљаће ово „радничко“ тело на челу са најстаријим руководиоцем. Држава која им уступа власништво, односно даје им на управљање предузеће, неће тражити никакву посебну накнаду. Њен циљ је да предузеће добро ради, а она своје приходе убира кроз порезе на промет и зараде запослених (не и на добит).

Даља својинска диференцијација у предузећима одвијаће се постепено, кроз процесе докапитализације, чија ће суштина бити у томе да се новац за неопходна улагања узима не од банака или других предузећа, већ од запослених који су за то заинтересовани и имају средства (уштеђена, не позајмљена). На тај начин ће се временом полако образовати слој „капиталиста“, то јест правих српских домаћина у привреди који ће у целини преузети вођење пословне политике предузећа, док ће се поменуто радничко тело вратити својој првобитној саветодавној улози. Од оваквих људи који су цео свој радни век провели у датом предузећу (где су радили и њихови ближи преци), саживевши се са његовом укупном проблематиком, може се очекивати да ће се долично бринути о свима који ту раде, ако не као очеви о синовима, оно бар као официри о војницима.

То, између осталог, подразумева да додатке на плату за одгајање деце исплаћује предузеће, да се брине о здрављу радника и чланова њихових породица, те да се стара о решавању њихових стамбених проблема. Сматраће се нормалним да предузеће по одласку једног свог радника у пензију, запосли једно од његове деце. При томе, сматраће се такође нормалним да радник цео свој радни век проведе у истом предузећу, осим ако не одлучи да оде на село, за шта опет треба да добије помоћ од предузећа.

Пословање, као и укупни живот сваког предузећа надгледаће трочлани надзорни орган састављен од два племића (један представља општину, а други речено радничко тело на нивоу који зависи од величине и значаја предузећа) и једног стручног лица кога поставља држава.

Што се тиче села, разлоковаће се два типа: обична и крајишка села. Но, пре него што унеколико осликамо живот будућег српског села, ваља објаснити зашто је нужно да већина народа живи на селу. У ту сврху послужићемо се анегдотом у којој се говори о весељу насталом на никејском двору источноримског цара Михаила Палеолога, на вест да је његова војска успела да порази крсташе и отера их из Цариграда, који су држали под окупацијом читавих 60-так година. Тада је „мудри старац племенитог рода по имену Теодор Тарникије“, један од оних који су се највише истакли при васпостављању царства у Никеји и његовој консолидацији, “горко заплакао, изговоривши с тугом пророчке речи: Империја је пропала!“ На збуњена питања оних око њега, одговорио је да ће сада, то јест кад се врате у престоницу „све поново почети да се квари и изопачује“, појаснивши: „Несрећна је судбина државе јер све што је добро потиче са села и у почетку даје сјај престоници, али се у њој све то квари и одатле враћа само несреће и пороке.“ (Лав Тихомиров: „Монархија“, Укронија-Логос, Београд, 2008, стр. 180).

Захваљујући савременим комуникацијама (и осталим благодетима дичне нам цивилизације), те живој размени људи, идеја итд., сада су сви градови – у погледу изопачавања врлинског – равни некадашњим престоницама. И заиста, између стоног нам Београда (коме са српске тачке гледишта све више приличи назив Црниград), и прочих србијанских градова, нема суштинске разлике у погледу расрбљивања и одљуђивања, нарочито омладине. Реч је, нажалост, само о нијансама.

Отуда би се, посматрано на дуже, с правом могло казати, да је највеће зло које нам је нанео комунизам управо убрзано пресељење народа са села у градове. Комунисти, наравно, нису започели овај процес (као, уосталом, ни остале од стратешких антисрпских пројеката које су спроводили), али су га захваљујући државном насиљу (у коме никада нису шкртарили) знатно убрзали, и са становишта српских непријатеља, успешно окончали. Прихватити то као свршену чињеницу која се не може променити, значи помирити се са поразом народне идеје, будући да нас је живот у градовима и раније раслабљивао, а сада нас дословно сатире, пречицом нас одводећи у више пута помињану „ђавољу торбу, ђе су веће смјешћене јабуке“.

„Окреће се коло од среће, вртећи се не престаје“, учи нас други српски песник. Посебност нашег времена која га чини „последњим“, није толико у количини зла и раширености гнусобе, нити у нескривеној намери неимара нове вавилонске куле да точак времена уставе на дну, колико у одсуству воље за отпором, те решености да се тај точак погура ка врху.

Стога, све који с горчином или насладом, констатују да народ не може да се врати на село из много разлога, а пре свега зато што неће, ваља подсетити на другу тачку васојевићког законика у 12 тачака, која ( у интерпретацији Илије Јелића) каже: „Ко не буде олџија, да буде нагонџија!“ Јер, иако за отклањање зла сила углавном није довољан услов, често јесте потребан. У овом случају без ње се не може.

Кад кажемо „сила“, имамо у виду систем мера које ће држава предузимати у циљу потирања зла које су нам, мање или веше свесно, у овом погледу наносиле све државне власти од времена кнеза Милоша. То домаће зло толико нас је разјело да чак ни исказ „народ неће на село“ није тачан будући да народа данас готово и нема. Постоји само, како то Иљин рече, „гомила коју обмањују“, али и држе у страху за хлеб насушни. Уз то, гомила која постаје све изопаченија …

Срби нису заверенички народ, с правом каже Момчило Селић. Стога српској власти не приличи да увија у кучине, још мање да лаже. Народу ваља рећи шта је и како је, и речено поткрепити делом.

При обнови индустријске производње у земљи, али и темељној реорганизацији државних служби, велики број радно способних људи (додуше не већи но данас) остаће без запослења, самим тим и без средстава за живот, пошто у будућој Србији „сиве економије“ неће бити, о криминалу да не говоримо. Ти људи ће морати да наставе живот на селу, или да оду из земље. На држави је да, осим општих (речена друштвена клима), створи и посебне (економске) услове за то. Први корак на том путу биће темељно преиспитивање земљишног поседа у затеченим државним границама (исто то ће бити урађено и у осталим деловима будуће Србије, одмах по њиховом ослобођењу).

Људи који већ живе на селу и од села, наравно задржавају свој посед, а у зависности од броја деце моћи ће и да га увећају (касније, у зависности од ратних заслуга). Сва земља која се не обрађује постаће власништво државе, осим ако потомци оних који су некада на њој живели и радили је, не одлуче да напусте град и врате се на имање. Ту земљу држава ће делити онима који долазе на село, уступајући је на коришћење на не мање од 30 година. После тог времена земља прелази у власништво оних који на њој буду живели, уз или без икакве накнаде држави, што ће опет зависити од ратних заслуга. (Када је о ратним заслугама реч, ваља имати на уму оно што је о томе казао војвода Марко Миљанов Поповић, сам јунак без мане: „Јунаци су сви који у бој пођу, а колико који јуначких дела и почини, ствар је околности, среће и спретности“.)

Било би добро да се повратници на село враћају у крајеве где су им породични корени. Но, и они који долазе на своју дедовину, као и они који имање добију од државе, могу да рачунају на даљу помоћ. Јер, људи из градова мало су или нимало способни за живот на селу. Зато им, док су још у граду, уместо садашњих курсева енглеског језика и коришћења рачунара, ваља организовати курсеве о пољопривреди и шумарству. На држави је да сваком новом сеоском домаћинству обезбеди скромну кућу и нужне помоћне зграде (градити тако да касније лако може да се проширује!), основни алат и почетни сточни фонд. Трактори и остале пољопривредне машине биће уступљени на коришћење селу као целини, на чијем ће се челу налазити кмет (назив може да буде и другачији). Кмета ће за првих неколико година (рецимо пет) постављати држава, а надаље ће га (то јест пошто су се људи међусобно довољно упознали), без обзира на дужину трајања ратног стања, бирати село на својим зборовима у чијем раду учествују само домаћини кућа.

Правилно устројити систем произвођачких задруга којим ће се успоставити што непосреднија веза између сељака, на једној страни, и прерађивача пољопривредних производа (односно извозника хране), на другој страни. Сељак мора да буде заштићен не само од разних накупаца (у чије се џепове сада слива главнина зараде), већ и од подлог понашања извозника хране који још од времена компањона кнеза Милоша, па до данашњих „бизнисмена“, пељеше сељака.

Поспешивати употребу такозваних алтернативних извора енергије, попут соларне или добијање земног гаса од стајског ђубрива, као и градњу малих хидроелектрана-поточара, те аероелектрана. Битно је да село као целина, односно шире подручје, буде што независније у сваком погледу. У складу с тим, ваља располагати свим што је неопходно за живот и рад у условима кад нема струје и кад су саобраћајне везе прекинуте (на пример, услед бомбардовања у рату).

У будућем српском селу свако домаћинство ће, у нормалним условима, производити све што је неопходно за сопствену исхрану, док ће вишкови доносити зараду. Да не би зависили од комбинаторике трговаца и ћуди тржишта, сељаци се неће „специјализовати“, или бар то неће чинити прекомерно (а све у жељи да зараде!), као што је данас случај. Чинећи тако, српски сељак ће постати економски независтан, што је нужан услов политичке самосталности, односно способности за истинско демократско одлучивање. (Људи који живе у градовима листом су економски зависни, чак и кад су власници предузећа, јер њихово пословање, па самим тим и опстанак, зависи од бројних сложених услова. Отуда нису ни у могућности да имају сопствено, истински независно политичко мишљење. Њихово учешће у изборима за Народну Скупштину стога ће се одвијати искључиво посредством сталешких представника која бирају струковна удружења помињаног радничког тела.)

Врло је важно да се стока и живина, нарочито намењена домаћем тржишту, храни природном храном, а не такозваним концентратима, те да се гаји на традиционалан начин. Што пре отпочети са обнављањем домаћих сорти како стоке и живине, тако и воћа и поврћа, и њима заменити стране. Употребу хемијских препарата, те вештачких ђубрива одмах свести на минимум, са тежњом да се избаце из употребе.

Крајишка пак села биће у непосредној надлежности Војске. Наиме, одређени брдско-планински предели добиће статус Крајине. То земљиште ће бити , у почетку, својина Војске. На њега ће се плански и по позиву насељавати најбољи ратници и војници (ратници су војници који су били у рату, док су ови други служили Војску у миру, немајући прилике да учествују у рату) са женама и децом. Крајишка села биће разбацаног типа, а сваки брачни пар ће у баштину добити довољно земље да будућем братству чији су, ако Бог да, зачетници неће бити тесно ни у трећем пасу. Обавеза ових младих људи и жена је да здраво живе, и телесно и душевно, изроде деце колико Бог да и одгаје их у српском духу. Да одрасли мушкарци морају у свако доба бити спремни да крену у рат, разуме се по себи.

Крајишници ће радити све врсте сеоских послова, уз минималну употребу механизације, или чак без ње, јер је то најбољи начин, како то запажа Селић, да човек буде телесно оспособљен за ратне напоре. И иначе, живот на планини лишен свега што разнежује човека, поготову оног што трује душу данашњег урбаног нараштаја, учиниће да процвета оно најбоље у српској раси. А то цвеће у равници не цвета, поготову не у градовима. Јер, ваља се сетити да и народни песник, као одмену за оклеветане вучитрнске мегданџије, Вукашина и Петрашина, за њиховим ујаком, српским цар-Стјепаном, шаље једнога, то јест најмлађег им брата Милоша, који живи „на планини, овце чувајући“, а за кога им и мајка вели: „Најмлађи је, но најбољи јунак“.

Но, у почетку, будући да ће већина ових младих људи и жена доћи из градова, невична животу на селу, поготову у планини, биће им потребна помоћ око прехране коју ће обезбеђивати држава из својих пољопривредних комбината са територије Војводине (касније Барање и Славоније, по њиховом ослобођењу!), где ће се и иначе производити све врсте хране намењене извозу (уз употребу механизације и примену агро-техничких мера). Временом ће се и Крајишници оспособити да подмирују све своје потребе у исхрани, а у родним годинама имаће и одређене вишкове. Та храна ће, као најздравија и најквалитетнија, представљати значајан извозни артикал, чиме ће се бавити посебна предузећа, јер – Крајишници нису трговци!

За борбену обуку подмлатка стараће се очеви. Мушка деца ће се од раног детињства упознавати са разним вештинама борења, а ни женска неће стајати по страни. Чим довољно поодрасту почеће њихова обука са ватреним оружјем, од кога се више неће раздвајати. Та обука ће се наставити у крајишким војним јединицама датог зборног подручја, где ће се младићи детаљно упознати са свим врстама оружја копнене војске и ПВО-системима.

Свака крајишка кућа биће снабдевена „малом српском библиотеком“ од око 100-нак књига, која ће садржати књиге битне за Српство. Свако крајишко зборно подручје имаће велику библиотеку одакле ће моћи да се позајмљују, и преко које ће моћи да се купују књиге (књиге ће у будућој Србији бити јефтине, осим шунд литературе, уколико је уопште буде).

За здравствену негу малих Крајишника бринуће се најбољи дечији лекари које будемо имали и хеликоптерске војне јединице. Основне школе учиће по селима, а ниже гимназије у центру зборног подручја. Деца са видном склоношћу ка учењу биће упућена у више гимназије (у граду), а ако ту склоност тамо потврде и на Академију. За време школовања у граду, млади Крајишници ће бити смештени у кућама својих земљака који ту раде (видети ниже), у студентском дому или у касарнама које имају посебне зграде за те сврхе. Смештај, храна, школске унуформе, као и јавни превоз за крајишке гимназијалце и студенте биће бесплатни, као и сви уџбеници и пратећа литература.

Из редова Крајишника долазиће главнина официра Српске Војске. Заправо, официрски чин, осим Крајишницима, биће намењен само оним Србима који се посебно истакну у рату, односно онима који током служења редовног војног рока у време мира испоље изразити смисао и склоност ка том позиву.

По истом кључу попуњаваће се челна места у државној служби: осим Крајишника, у обзир долазе само људи који су се осведочили у рату и они који, за време дужег мира, просијају врлином.

За сам крај додајмо да је већ књига „Утемељивање растемељеног“ (која је уосталом прошла сасвим незапажено) од дела својих малобројних читалаца оцењена као дело које „одише духом милитаризма“, те као такво, разуме се, за сваку осуду. Јер, не само да је државна политика „мир, и то по сваку цену“, и да нас наше „умне главе“ непрестано поучавају да је ратовати сулудо, већ се и организација која се кити именом Српске Православне Цркве највише „моли за мир“, ширећи Толстојево погубно учење о непротивљењу злу, уверавајући нас да треба да трпимо све што нас снађе, покоравамо се властима (свакако и онима из ЕУ, кад се тамо нађемо, што је и њихова све мање скривена жеља), праштамо непријатељима и пре свега и изнад свега, а као универзално решење за све проблеме, молимо се и постимо.

Васа Казимировић у књизи „Србија и Југославија, 1914-1945.“ (Крагујевац, 1995) наводи Черчилове речи да: „У Европи постоје два милитаризма – пруски и српски. Пруски ће бити срушен у овом рату, а и српски мора отићи!“( стр. 1238) Нажалост, још од времена Цара Душана, никаквог српског милитаризма није ни било, осим покушаја кнеза Михаила Обреновића да се он изгради, због чега је овај јуначки владар био и убијен. Али, иако институционалног милитаризма није било, у народу је живео ратнички дух. Њега је ваљало искоренити и, како би то казао српски писац Срђан Воларевић, променити нам генетски код.

Јер, ми смо народ јунака и мученика, говорио је Димитрије Љотић о Југословенима, мислећи притом на Србе. У томе је наше позвање и Божје призвање.

Ми смо крајишки народ, каже Момчило Селић, и само негујући сопство успећемо не само да опстанемо већ, можда, и свету пружимо оно што сви расрбљени Срби стално очекују од тог света.

И заиста, свака цивилизација јесте један брод – „Титаник“, који плови морем кроз ноћ ка свом леденом брегу, писао је немачки писац и витез, Ернст Јингер. Вредност цивилизације огледа се у способности посаде да неколико сати проведе у леденој води, до доласка помоћи. „Више пута пелцована, уредно дезинфикована, на медикаменте привикла посада високог старосног просека, најгора је могућа посада за тако што“, закључује Јингер („Одметник“, Градац, Чачак, 1994, стр. 51).

Ми, Срби, нисмо за кормилом тог брода, нити на други начин можемо битније утицати на његов курс. Али, можемо и морамо да учинимо што је до нас: да свој део посаде оспособимо за тих неколико сати у леденој води.

„Може, књаже, оно што се може, а више се ни тражити неће“, учи нас највећи српски песник. Хоћемо ли, дакле, ми бити ти који ће издржати речених неколико сати у леденој води и помоћи још некима да издрже, или ћемо дозволити да нас ништаци, домаћи и страни, сурвају с палубе овог брода док он још плови, зависи једино од нас. Речју, „кутлача је пред нашим вратима“; на нама је да учинимо шта се ваља и мора, а Божја помоћ неће изостати.

ПРИЛОГ

Електронска форма текста, по мом осећају, није погодна за читање текста са напоменама, чак и када су на дну странице. Стога сам настојао да их, где год су биле нужне, уклопим у текст. Међутим, на неколико места то ми никако није полазило за руком, те сам од њих одустао. Но, чини ми се да зарад јасноће, још понешто треба прецизирати, што чиним на овај начин.

Дужина трајања ратног стања

Ратно стање ће, природно, трајати све док Србија не заокружи своју државну територију и не утврди свој спољнополитички положај. Колико ће времена за то требати, колико ћемо ратова морати водити и против кога, зависиће од многих околности. Готово је извесно да то неће бити брзо, чак би се рекло да ће захтевати десетине година, уз надљудски напор читавих нараштаја. Али, може се догодити да се све збуде и за неочекивано кратко време! Уосталом, ко осим Бога, то може поуздано знати? Стога ваља истаћи да се ратно стање и у случају брзе победе мора продужити на период од барем 20 година, од тренутка преузимања државне власти и отпочињања Српске Револуције.

Јер, и на четничком омладинском конгресу, одржаном од 30.11-02.12.1942.год. у селу Шаховићи код Бијелог Поља, усвојена је резолуција којом се предвиђало да се по ослобођењу земље уведе двадесетогодишња војна, то јест четничка управа, уз забрану рада свих предратних странака и јавне делатности предратне „елите“, за које време би се видело шта и како даље (штуре податке о овом изузетно значајном догађају дају Васа Казимировић, у горе цитираном делу, и Боривоје Карапанџић у књизи „Грађански рат у Србији 1941-1945“, Нова Искра, Београд, 1993).

Додуше, данашњи српски нараштај много је посрнулији и у сваком погледу озлеђенији од тадашњег, те 20 година можда и није права мера времена нужног за опоравак. С тим у вези, ваља се сетити да је и Мојсије старозаветне Израиљце држао у пустињи читавих 40 година, чекајући да изумре (а и сам штедро доприносећи томе!) нараштај рођен и одрастао у ропству, те да сташе ново поколење жилавих и чврстих људи, раслих у тешкој оскудици али у слободи, кадрих да извојују своје место у „обећаној земљи“.

Шта бива од Срба који би да живе „ као сав нормалан свет“, видимо посвуда, на срамоту свих нас и поругу прецима. Но, јели то нешто ново?

У „Шћепану Малом“, највећи српски песник, описујући тада најсрпскији део српског народа, запажа и ово:

„ Кажи што би, збиља Црногорци,
стијешњени врагом и ђаволом,
да крвљењем и страшним жертвама
не живују и не броје дане?
Трговину никакву не воде,
нит је знаду нити је имаду;
њина плодна поља и продоли
на потрк су персијанској сили –
штети њина жита и сијена;
занатлије никакви нијесу.
Размисли се може ли икако
Црногорац другојачи бити
И остати правим Црногорцем?“

Данашњи „Монтенегрини“ који би да тргују, шверцују и баве се туризмом, јавно се одричући Српства ( чак мрзећи Србе!), недвосмислен су одговор на питање из последњег стиха.

Али, ваља разумети да то није особеност наше епохе, у смислу последице наопаког „духа времена“. Јер, и пре 150 година одвијало се у основи што и данас у делу српске земље тада под аустријском окупацијом, о чему речито сведочи књига Ђорђа Натошевића „Зашто наш народ у Аустрији пропада“, написана 1863. г. ( репринт издање, Београд, 2006). А повод за настанак овог дела био је конкурс који је Матица српска те године расписала за најбољи рад на истоимену тему!

Описујући све изразитије сатирање и затирање Српства у крајевима ван Војне границе, такозваном провинцијалу, где су Срби, осетивши „благодети“ западњачке цивилизације, по први пут у новијем времену дошли у прилику да живе „као сав нормалан свет“, Натошевић наводи готово све симптоме опаке болести која нас и данас мори: најгори људи у врху српских органа власти, помамна жеља да се брзо заради ( а чим се нешто стекне одмах се списка, кроз излишни луксуз и расипништво), троши се више него што се зарађује уз стално задуживање ( тада су зеленаши били Чивути махом као „физичка лица“, а данас су као „правна“, под маском банака!), непотпомагање и међусобно сатирање, презир према животу на селу, распад породице, жене које неће да рађају …

Међутим, дотичући се стања народа у Војној граници, Натошевић вели:

„Каже се, да и крајишки завод силу нашег народа утамани; и доиста остане иза свакога рата гомила удовица и сирочади; јер крајина на милијон душа даје по педесет до сто хиљада момака, по чему би морала царевина до два и три милијона војске имати; а како је једва по милијона има, то даје крајина двајест и тријест пута више, него остали крајеви. И опет се при свему томе наш народ само у крајини множи, а свуда по провинцијалу нестаје, јер у крајини ни близу оних моралних и материјалних зала и покора није, као у провинцијалу. Изузевши само онај најмањи део крајине, који се само кривицом старешина тако искварио, да је изашао и провинцијалу на поругу, у крајини народ наш боље стоји; наћи ћеш у њега уредније куће и дворишта, уредније њиве, баште, воћа, винограде; уредније школе и цркве и општинске куће; уредније друмове, насапе, путове, мостове; уреднија и чистија села; видићеш уредније све радње у пољу и кући; наћи ћеш у њега бољу марву и стоку, и њега самога богатијега, отреснијега и поноснијега, и може све оно још много боље бити, кад само има официре људе врсне и своје, који за тим настоје, да подигну своје. Па ако наш народ у провинцијалу пропада због слободе, а у крајини напредује само због заповести, оно је боља и заповест, која нас сачува и множи и богати и држи поносније, него слобода уз коју пропадамо; а крајина је сачувала своје, окром других зала, још и од она оба највећа, од чивута и спаија, који нас у провинцијалу потреше, они материјално, ови морално, које обоје као да наши дедови предвиђаше, кад онако бегаше из провинцијала.“ ( стр.56-57)

Нажалост, вођени слепим вођама и туђинским идеологијама, помраченог сопства, у мудрости дотерасмо дотле да нас непријатељи боље познају од нас самих! Па кад је већ тако, поучимо се од њих, не бисмо ли се најзад и сами дозвали памети.